Nasilje nad ženama je problem veći i od terorizma

Veoma je aktivna u borbi za bolji položaj žena u industriji zabave u Španiji. Sa našom sagovornicom smo pričali o feminizmu, filmu, prošlosti i sadašnjosti koju žene žive.

* Kakav je prema vašem mišljenju položaj žene u savremenom španskom filmu?

– Treba reći da je još od osamdesetih godina u broj žena na univerzitetima i u filmskim školama izjednačen sa brojem muškaraca. Štaviše, te žene koje su se obrazovale i u čije je školovanje naša država uložila novac suočavaju se sa činjenicom da njihovu karijeru određuje pol kome pripadaju. Mi, žene u Španiji nismo uspele da zauzmemo mesto koje nam u audiovizuelnoj industriji pripada. Rediteljki je u proseku samo sedam odsto, ponekad nas je bilo četiri, a ponekad 10 odsto, ali prosek je sedam odsto. Scenaristkinja je oko 15 odsto. Producentkinja je malo više, ima ih tek oko 20 odsto. Ima mnogo žena u industriji, ali ne zauzimaju pozicije na kojima se odlučuje. To je veliki problem. Mnogo je glumica i to dobrih, ali opet se susrećemo sa tim da većina uloga koje im se nude nisu glavne uloge, jer u većini filmova koje u Španiji proizvodimo glavni akteri su muškarci. Takođe je istina da se stvari menjanju. Ove godina je u našoj zemlji bila važna za ženski pokret. Glumice su odlično organizovane. CIMA – Asocijacija žena na filmu i audiovizuelnoj umetnosti – i danas broji 400 članica. Pre dvanaest godina, kad smo ga osnovale, bilo je nas desetak rediteljki. Recimo, na filmu nešto manje, ali na televiziji se u poslednje vreme sve više snimaju ostvarenja sa jakim ženskim likovima.

* Kako biste opisali položaj žene u španskom društvu danas i pre tranzicije: u vreme frankizma žene su bile ili članice Ženskog odseka Falange ili prostitutke. Kako gledate na ta dva ekstrema?

– Od tada je prošlo mnogo vremena, s time su se suočavale žene poput moje majke koje danas imaju oko osamdeset godina. Ali, iako zvuči neverovatno, žene u Španiji do sedamdesetih godina nisu mogle da otvore račun u banci na svoje ime, niti da putuju bez dozvole muža. Istina je da se tokom tranzicije dogodila dubinska promena. Od osamdesetih naovamo na univerzitetima je bilo sve više žena, žene su odigrale suštinsku ulogu u samoj tranziciji, preobražaju društva i dolasku demokratije. Mislim da je glavna tekovina koju je demokratija donela bolji položaj žene u društvu. Danas žene imaju bitnu ulogu u društvu, ne treba zaboraviti ni to da je Španija za vreme vladavne socijalista, kad je premijer bio Hose Luis Rodreiges Zapatero, dosledno sprovodila politiku jednakosti, što je imalo dobre rezultate. Naša zemlja je neko vreme bila odličan uspešan primer pogotovo u borbi protiv nasilja nad ženama. Iako taj problem i dalje postoji, činjenica je da su žene izuzetno aktivne i zazuzimaju važna mesta u politici i kulturi.

* Šta je ključno za bolji položaj žene na filmu odnosno u celoj zabavnoj industriji?

– Na mesta ministra kulture i direktora generalne direkcije za film treba postaviti žene. To je samo pitanje političke volje. To se dogodilo u Švedskoj gde su pedeset odsto autora žene. U Španiji se na tome radi, nadamo se da će uslediti rezultati, ali to je politička volja.

* Ima li u industriji otpora?

– Ima mnogo otpora, da ga nema, već bi se promene dogodile. Teško je menjati stvari u sektorima koji su rezervisani za muškarce. Zanimljivo je i to da ni ti otpori nisu uvek svesni. Muškarci su uvereni da ne diskriminišu žene. Zato je važno ukazati na mehanizme diskriminacije. S druge strane, i same žene su živele u uverenju da nisu bile diskriminisane. Zato sam sela i napisala šta je sve diskriminacija.

* Kako onda žene bolje uputiti u ceo problem?

– Mislim da ih ne treba mnogo upućivati, već treba obrazovati celo društvo. Treba da shvatimo jednu stvar. Sve dok u audio-vizuelnoj industriji na ključnim mestima ne bude više žena, to je problem celog društva. Nije to samo problem nepravde prema ženama u industriji i odliva talenata. Dok žene ne budu pričale iz svog ugla, neke priče nikada neće biti ispričane. Recimo, nasilje nad ženama je ogroman problem, veći i od terorizma. Tako je u celom svetu, nedavno sam negde pročitala da je najveća verovatnoća da će žene u dobi 20 do 70 godina smrtno nastradati tako što će ih njihov partner ubiti. To mora da se promeni. Činjenica je da muškarci nisu dovoljno kritički kad pišu scenarije ili režiraju filmove ili serije o nasilju nad ženama. Zbijaju se šale. Ne preispituju se tradicionalni odnosi između muškaraca i žena. To se menja, ali ne dovoljno. Kada su reditelji ili scenaristi žene, mnogo su kritičnije – pišu i snimaju ostvarenja u kojima su žene aktivne učesnice i upravljaju svojim životima gde im nasilni partner nije potreban.

* Da li vam je slučaj Harvija Vajnstajna pomogao u borbi za bolji položaj žene u audiovizuelnoj industriji u Španiji?

– Španija nije SAD. Niko u Španiji nema toliku moć. Ali, jeste pomogao da se problem bolje osvesti. Nedavno smo se šalili da bi bilo sjajno da angažujemo Nikol Kidman da nam uradi feminističku kampanju. Hoću da kažem kako su glumice koje su se oglasile toliko važne i uticajne da je sve što su uradile imalo efekta. Nije samo reč o prijavama protiv zlostavljanja, već i što su postavile i pitanja o jednakim platama za isti posao, osnovale su svoje produkcijske kuće. Način na koji su se aktivirale je odličan primer koji može da pomogne.

Iz ženskog ugla

Ostvarenje Ines Paris prikazano je u okviru ciklusa „Ženski ugao“. Organizatori ističu da je to deo redovnog programa Instituta Servantes i odraz je želje da se podrže žene stvaraoci u španskoj kinematografiji.