Nasilnici sa plaštom lažnog rodoljublja žele da osvoje i kulturnu scenu

Tako je književno veče u parku u Bukovičkoj Banji ušlo u anale kao jedini program ove višedecenijske smotre koji nije održan zbog toga što su neki politički neistomišljenici to sprečili.

Događaj u Aranđelovcu i pitanje šta se iz njega može “čitati” o našem društvu, a onda i o kulturi, za Danas komentarišu neki od najvažnijih predstavnika naše književne scene.

Branko Kukić, pisac, urednik, izadavač

– Kako stvari stoje, doći će vreme kada će pisac sa književne večeri jedva izvući živu glavu. To u prevodu znači da su u ovom društvom zavladale budale, napasnici i zvekani koji ne znaju ko su ni Ivo Andrić ni ta vesela Desanka Maksimović. Pitanje je da li oni uopšte znaju da čitaju. Jasno je da su za ovakve gluposti krivi pre svega oni koji vode državu, oni koji su zaduženi za kulturiu u državi, i oni koji pišu o kulturi i bave se kulturom.

Ovi poslednji umesto da vrše pritisak na one koji odlučuju o svim tim „zavetnicima“, „levijatanima“ i ostaloj bulumenti, oni pišu peticije protiv, recimo, NIN-ovog žirija. Dakle, jedni su protiv knjige koja je dobila NIN-ovu nagradu, a drugi su protiv žirija koji je tu nagradu dodelio. Da li vidite u tome nekakvu povezanost? Sve su to oblici sebičnosti, nekulture i dubokih podela u ovom društvu, koje će dovesti do raspada svih vrednosti, a pre svega morala i kriterijuma u odnosu na sve aspekte javnog života. Kada gomila i rulja prekida književno veče jednog od naših najznačajnijih pisaca, to znači da se ova država toliko srozala da više liči na ludu kuću nego na neki oblik sistema.

Ali, sve ovo je davno započelo. U kratkom vremenu tzv. demokratske vlasti, kulturu niko nije ni pominjao u smislu uspostavljanja vrednosti, nego su se svi opustili u dertu, podvriskivanju i šenlučenju. Zato sad imamo ove „darove“ primitivaca. Budite uvereni da je ovo samo početak totalnog sloma kulture. Stvari će biti sjebane na nov i neuobičajen način, kako je rekao jedan glumac u jednom filmu.

Mihajlo Pantić, pisac, kritičar, univerzitetski profesor

– U ovakvim i sličnim prilikama, kakvih je bezbroj u svim književnostima, pa i u srpskoj, zaboravlja se na pravo umetnosti da bude skaredna, da provocira, iritira, ismeva, nipodaštava… Basara to pravo izdašno koristi, i u tom pogledu, rekao bih, ima lepog uspeha, njegove knjige
nailaze i na oduševljavajući prijem i na zahteve da budu izopštene, u šta smo se upravo ponovo uverili.

Basaru takođe iritiraju drugi ovdašnji poslenici i pisci, počev od Vuka Karadžića pa nadalje, on o njima piše romane i eseje, ali ne traži ni njihov progon ni zabranu njihovih dela. Niti im, u krajnjem ishodu, umanjuje značaj. Naprotiv. Jer da nisu značajni, zašto bi (se) o njima ma koliko kritički pisalo.

Ovome treba dodati da književnost, kako to kaže Loran Bine u romanu „Sedma funkcija jezika” koji upravo čitam, razvija baš tu, u stvarnosti nepostojeću funkciju, pa problemi nastaju kada dođe do sudara neizvesne istine teksta i neodredive istine stvanosti. Ukrako, ne saglašavati se piscem sa onim što on piše i misli je legitimno, ali je nedopustivo tražiti njegov izgon.

Nismo u srednjem veku. Ili, ipak, u ponečemu i dalje jesmo? Postoje dve mogućnosti rešenja još jednog indikativnog i, reklo bi se, stalno ponavljanog slučaja sudara književnog mišljenja i ideoloških uverenja. Ili napišite kritičku knjigu o Basari, onako kao što on čini, ili ga nemojte čitati, ima toliko drugih i boljih knjiga na ovom svetu.

Ali je nedopustivo zabranjivati mu da misli ono što misli, i praviti zarad toga nikom potrebne skandale. To ničemu ne vodi, a pri tom pravi ružnu sliku o stanju ovdašnjeg javnog govora. I onako je spao na niske grane, ne treba ga činiti gorim nego što već jeste.

Filip David, pisac:

– Skandalozni incident na smotri “Mermer i zvuci” pokazuje da nasilje u Srbiji dobija ozbiljne razmere, i da nasilničke grupe pod plaštom takozvanih patriota i lažnog rodoljublja žele da zavladaju kulturnom scenom, kao što su zavladali političkom.

Basara je jedan od najznačajnijih srpskih pisaca, cenjen i van granica zemlje, i sramotno je da srpska vlast i opozicija ostaju nemi na ovakve incidente. Njima ne smetaju razni prostački i promitivni rijaliti programi, politički i kulturni šund tabloida, ali im smeta nagrađivan Basarin roman.

To potvrđuje da nisu problemi samo u vlasti koja svakopdnevno pokazuje svoje pravo lice, nego i u onom delu opozicije koji gura Srbiju prema desnom ekstremizmu.