Nasmejte se malo, pa posle plačite

Drugu opciju poziva ponudila je jedna od glavnih protagonistkinja, glumica Rada Đuričin, citirajući Nikolaja Koljadu, prema čijem je tekstu i rađena predstava. „Pogledajte ovaj komad, nasmejte se, a posle malo plačite“, poručila je Đuričin. Uz nju u predstavi igraju još dve njene koleginice generacijski bliske – Ljiljana Stjepanović i Branka Petrić. Baš kao Čehovljeve „Tri sestre“ jer „Šuplji kamen“ zapravo nastavlja tamo gde se završava ovo antologijsko delo. Njih tri su profesorke u penziji i one su: „kako im poetsko-medicinski tepaju, u trećem dobu“, rekla je Tatjana Mandić Rigonat. Njima trima se priključuje i četvrti glavni lik, bivši violinista u Operi, kojeg igra Lane Gutović, a tu je i snaha (Katarina Marković) jedne od „tri sestre“.

– Dakle, četiri lika u ovom komadu su bivši. U društvenom smislu oni su penzioneri. To su za svet rada otpisani ljudi. Na njih se više ne računa. Oni imaju 65, a to je doba kada im društvo kaže „ćao“, pozdravi se sa njima jer se tada odlazi u treće doba. O tom trećem dobu se ne zna apsolutno ništa ili se o njemu zna kroz stereotipne priče. E, o tom stereotipu, koliko zapravo životnih doba postoji – da li ih je četiri, pet, dva, jedno, da li je sve opozit mladost-starost, piše Koljada izvan svih tabua – istakla je Mandić Rigonat na jučerašnjoj konferenciji za novinare. Ona je rekla da je njoj posebno bilo zanimljivo da prati Koljadine komediografske obrte i izneveravanja prema pitanjima: šta je to zapravo treće doba, da li mi tad postajemo mudriji, da li postajemo pametniji, da li naši karakteri postaju izoštreniji, postajemo li sebičniji, kakav je naš emotivni život, kako živi duša, da li ona prati život tela, jesu li to dvoje u istom plesu, da li je u penziji moguće živeti punim životom ili je to imitacija života, kako mladi gledaju na stare… Sve je to u ovoj priči, ali ona nije samo o životnim dobima. U ovoj priči postoji i viši nivo kroz metaforu o šupljem kamenu, ispričala je Mandić Rigonat. Ne želeći da eksplicitno otkriva tajnu „šupljeg kamena“ rediteljka je samo skrenula pažnju da su u suštini ove metafore pitanja šta čini lepotu, a šta tugu, da li je bol lep ili je samo patnja.

– Likove u ovoj drami možemo posmatrati i kroz njihove godine, ali ih možemo doživeti i kao jednu uveličanu sliku čoveka u kojoj godine dovode do izoštravanja pitanja bitnih za svakog, i za onog najmanjeg čoveka koji tek počinje da živi. To su čehovljevska pitanja – šta je život, šta je punoća. Svim ovim pitanjima se Koljada divno poigrava postavljajući i ono najlepše – kakva je uloga čudesnog u našim životima, da li mi možemo da živimo bez maštarija… Ja sam došla do toga da je za mene ovaj komad komad o večnoj čežnji za čudesnim a da je pored života, koji je najveće čudo, ljubav ta za kojom čovek žudi. I dok čeznemo za ljubavlju, dok smo u stanju da volimo, mi smo zapravo mladi. Starci možemo da budemo i tridesetoj ukoliko je srce pusto i nevoljno da voli – zaključila je Tatjana Mandić Rigonat.

Značajan doprinos ovom komadu je dao prevodilac Novica Antić, koji je tokom jučerašnje konferencije za novinare nakon izlaganja otišao na aerodrom po Nikolaja Koljadu, trenutno najizvođenijeg ruskog autora na svetskim scenama i savremenog klasika, koji će prisustvovati večerašnjoj premijeri.