Nastavak istorije

Pre deset godina osećali smo da postoji rizik opadanja i shvatali potrebu da se deluje, ali nismo mislili da će do marginalizacije naših zemalja doći ovako brzo.

Nismo mislili, takođe, da će poriv da se svako okrene sebi i nacionalistička orijentacija imati toliku snagu.

Šta smo od tada uradili kako bismo promenili stanje? Ništa ili vrlo malo.

Zbog nemogućnosti da se realizuje ideja o spoljnoj evropskoj politici, kako su to predlagali filozofi Derida i Habermas, više nijedna naša država nije dovoljno uticajna na međunarodnoj sceni.

Bez obzira na kontroverzne napore, mi smo postali zanemarljiva sila. Još imamo vojnu odbranu, ali s kojim ciljem? Jedna država poput Francuske ima jedva toliko mogućnosti da može intervenisati u Maliju.

Zbog nejedinstva, nismo bili u stanju da stvorimo veliku evropsku firmu za proizvodnju namenjenu evropskoj odbrani.

I dok je odbrana u SAD ili Kini veliko sredstvo za razvoj inovacija i eksperimentisanje sa novim tehnologijama, dok njeno finansiranje omogućava stvaranje brojnih naprednih i moćnih preduzeća, mi smo sami sebe sprečili u Evropi da se uradi to isto, ograničavajući značajno našu sposobnost za rast i inovacije.

Nova industrijska revolucija se priprema i mi – objedinjeni – imamo tehnološke sposobnosti da preuzmemo njeno vođstvo.

Od šest ključnih glavnih tehnologija budućnosti mi smo najčešće najbolji u fundamentalnim istraživanjima.

Ali pošto ne postoji dovoljno investicija, kao ni želje za objedinjavanjem u cilju postizanja kritične mase, na putu smo da promašimo metu na način kako se to već desilo sa internetom.

Kako u takvim uslovima da se stvore poslovi budućnosti koji će pružiti nadu desetinama miliona mladih na kontinentu koji danas više nemaju perspektivu za budućnost?

Odustali smo od naših velikih namera i civilizacijskih ciljeva baš u trenutku kada samo mogli da uspemo.

Drugi osnovni princip je pogažen: ljudsko dostojanstvo i druga ljudska prava, posebno privatnost korespondencije i poštovanje privatnog života, čija zaštita je u centru naše demokratije u Evropi još od kraja Drugog svetskog rata.

U proleće 2013. saznajemo, zahvaljujući hrabrosti mladog američkog informatičara Edvarda Snoudena, bivšeg radnika NSA, da smo potencijalno svi pod prismotrom od strane tajnih američkih službi, uz manje ili više izričitu saglasnost naših nacionalnih lidera.

Tako smo postepeno popuštali na svim pitanjima koja su činila naše razlike i specifičan identitet.

Više nego što je reč o ekonomskoj i socijalnoj krizi, trenutak je da priznamo da živimo društvenu krizu, krizu zajedničkog smisla, pa možda i krizu civilizacije.

Pratimo, poput nekog belog medveda na santi leda koji se topi, promene našeg sveta bez presedana i pitamo se šta će se dogoditi.

Ciklus izlaska Evropljana iz istorije koji je otpočeo sa ratom 1914. dolazi do svog kraja.

Ovo je kraj zapadne dominacije svetom, mi smo blokirani i potpuno destabilisani, nesposobni da se uključimo u budućnost na osnovu vrednovanja naših uspeha koji su bili izuzetni u Istoriji.

Da li će moja generacija biti u stanju da prevaziđe ove suprotnosti?

Da li će biti dovoljno hrabra i odlučna da primeni principe odgovornosti, akcije, jednakosti i kohezije u koje bi trebalo da veruje?

Da li će znati da zamisli budućnost koja bi nas kolektivno pokrenula? Na nama je da sada napišemo nastavak Istorije.

Autor je francuski esejista čija je knjiga „Jedna evropska mladost“ nedavno objavljena u Arhipelagu

Prevod s francuskog: Duško Lopandić

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs