Nataša Ninković: Teži zadaci su mi izazov

Sklona je tome da zauzme oprezan stav prema medijima. Čak je umela da podeli zanimljiva iskustva s tim u vezi. Tako je jednom upozorila: „Ako vas pozovu i predstave se da su najtiražniji list, nije bitno šta ćete reći – o vama već postoji spreman tekst.“ U razgovoru za Danas koji je vođen poslednjeg dana festivala je bila veoma neposredna, srdačna i po sebi zanimljiva pošto ima živu mimiku, pa imate utisak kao da sve ono o čemu govori dolazi iz srca, da se uvek tiče osećanja. Mediji su za Natašu Ninković, čini se, i dalje enigma. Kaže da je često iznenadi što javne ličnosti pitaju za mišljenje o nekom fenomenu ne vodeći računa o tome jesu li oni adekvatni sagovornici za tu vrstu problematike ili ne. Na Paliću joj je vreme proteklo lepo jer je imala osećaj da je okružena ljubiteljima filma.

* Šta Evropski filmski festival Palić izdvaja u odnosu na ostale iz iste kategorije?

– Program i to što je njegov fokus pre svega na filmovima, pa tek onda na onome što se zove festivalski život. Makar sam takav utisak imala kao članica žirija. Ovde je publika veoma negovana i strpljiva imajući u vidu da su prikazani filmovi bili s teškim tematikama. U Beogradu ovaj festival možemo uporediti jedino sa Festivalom autorskog filma.

* Koliko su vam značili susreti s glumicama Mirom Banjac i Milenom Dravić?

– Mnogo. Prema njima postoji poštovanje, ali koje se kod mlađih generacija možda pomalo briše, a to ne sme da se desi uopšte u odnosu na naše starije kolege i na njihov rad. Svi greše ukoliko misle da sve od njih počinje. Mi moramo u svakom segmentu društva da čuvamo naše umetnike, da se naslanjamo na njihov rad i da u njega učitavamo pečat vremena u kojem živimo. Dakle, da idemo dalje, ali na putu koji su nam oni lepo utabanali. Ja, iskreno, osećam duboko poštovanje prema Miri i prema Mileni.

* Kao da nestaju generacije glumaca koje su se postepeno kalile u glumačkom poslu, za razliku od mlađih, koji sada veoma brzo, posle prvih uloga, postaju slavni. Slažete li se sa tim ili ne?

– To je popularnost, kakvi će glumci postati to će se tek videti. Oni nisu slavni. Slavne su Mira Banjac i Milena Dravić, a koliko će od njih uspeti dugo da se održi zavisi od njihovog rada i inteligencije. Ima divnih mladih glumaca koje volim da gledam, s kojima volim da radim, u kojima vidim potencijal da sutra nose pozorišni repertoar ili naš film, ali, ukoliko ne budu čuvali našu tradiciju, mislim na velikane našeg glumišta, to prosto ne može biti dugog veka.

* Šta vam znači nagrada „Žanka Stokić“ i kako ste reagovali kada ste čuli da ste vi njena ovogodišnja dobitnica?

– „Žanka“ mi je stvarno najvažnija nagrada zato što se tiče celokupnog rada na filmu, televiziji, pozorištu. Prvo me je iznenadila, pa uplašila, pa sam se pitala da li sam je zaslužila, pa da li ću je opravdati u budućnosti i ta osećanja su se smenjivala tri dana, a o svemu sam stidljivo pričala sa dvoje-troje ljudi jer sam bila preuzbuđena. Kako je vreme prolazilo i ja sam prolazila kroz više faza, a kada su na dodeli prikazali film koji predstavlja presek mog rada, a u njemu nije stalo ni pola toga, videla sam, u stvari, koliko tu rada ima. Zato sam i rekla da je „Žanka“ moj Oskar.

* Kazali ste da čak i kada vam lako ide posao, potrebni su vam neki zemljotresi, kao da ne vredi ako se ne namučite. Radite li bolje kad je teže?

– Nikad nije lako ako hoćete nešto zaista vredno da napravite, ali postoje procesi kroz koje sam prolazila lako i nisam im zbog toga davala značaj ili bih se razočarala ukoliko ne dođe priznanje kad prođem kroz unutrašnje lomove i muku, a koje gledalac očigledno ne vidi. A upravo je to rezultat i jedino merilo iako ti računaš drugačije.

* Šta vas najviše namuči u procesu rada?

– Uvek kad treba nešto da pomerim. Kod onih stvari u kojima sam već dobra i prepoznatljiva, kad mi nešto ide lako, dešava se da na to prestanem da obraćam pažnju jer želim da idem dalje. Ali taj korak dalje, kad se od mene zahteva transformacija, koja meni zbog mog sklopa ličnosti teško pada, zna biti naporan ali, ako je teži zadatak, to je onda meni izazov. Tu sam ja sama sebi parametar. Ali postoji rad za koji drugi umeju da kažu „jao, kako ti je to bilo teško“, a ja znam da sam to uradila levom rukom. Šta god da radim, pogotovo u pozorištu, u početku procesa rada mi ide lako i onda uvek dođe momenat kad zapadnem u krizu i dok u tome ne dotaknem dno znam da neću biti zadovoljna. Ne zato što ja takvo stanje želim nego tako reagujem. Preokret mora da se desi unutar mene ako to uloga zahteva. Kad toga nema, meni kao da nedostaje. Razmišljam, „vidi, nisam se mučila“, kao da nešto nije u redu, što je možda i greška, ali takav je proces kroz koji prolazim.

* U seriji „Ubice mog oca“ vaš lik Natalija pati od bipolarnog poremećaja pa ste se za tu ulogu pripremali kod psihijatra. Koliko vam je značilo to iskustvo?

– Jeste, imala sam veoma dobru pripremu i kad sam krenula da radim, meni je to tako lako išlo. Prosto sam joj ušla u način mišljenja. Kad uđete u mozak karaktera koga igrate i osetite mu dušu, kad pronađete taj ključ, sve postane lako. Ali, dok ne nađem nerv kako diše ta osoba, jako se mučim što to nije živo, što je konstrukcija.

* Koliko uloge koje tumačite mogu vama lično da doprinesu?

– Proces u kojem stvarate karakter i analizirate ga čini da neminovno polazite od svog ličnog – kako bih ja, pa, onda a zašto i tako stalno postavljajući pitanja otkrivate i sami sebi priznajete mnogo toga. To bude kao terapija. Kada to izostane, kad su ispred vas neki laki zadaci, lake note, to vas ne napuni ma koliko bilo uspešno ili popularno. Zato što vam to suštinski ne donosi ništa. I, ne daj bože kad bi duži period bio takav, da nema izazova.

* Protagonisti ovdašnje političke scene glume, to jest glumataju u svojim nastupima. Koliko su u tome dobri?

– Oni su amateri. Danas kad ti neko kaže „ti si glumica, ti to možeš“, ima pežorativni ton, a ono šta mi radimo je traganje za istinom i zbog toga tolika muka. A to neko pretvaranje, laž, glumatanje, to nije gluma.

* Ali kod dobrog dela građana to glumatanje radi?

– Jeste, što je najgore, ali to je zato što se ništa ne nudi i što mnogi ne oštre svoj mozak ni na jedan način nego ga zatupljuju najviše zahvaljujući medijima, a onda i zbog odsustva radoznalosti da nešto nauče i pročitaju. A na tome čovek treba godinama da radi, i da stalno iznova vežba svoj mozak, da neguje način svog mišljenja. Mnogo njih svoje slobodno vreme troši na gledanje rijalitija. Poznato je da je „Zadruga“ najgledanija, mada ne volim taj termin „najgledanija“ jer to nije parametar ni za šta, osim za one koji od toga imaju materijalnu korist. Hoću da kažem, razumljivo je zašto onda prolaze razne stvari.

* Mnogo vaših kolega i koleginica se angažovalo u politici. Da li ste razmišljali i vi o tome? Ako da i ako ne – zašto?

– Nisam nikad o tome razmišljala, a znate, postoji i ona čuvena „ko s đavolom tikve sadi o glavu mu se obijaju“. Teško da možeš stvarno da misliš da možeš nešto da promeniš, pogotovo u ovakvom sistemu vrednosti. Nema šanse. Progutaće te. Tebe će da promene.

* Mislite da čovek lako izgubi poštenje ulaskom u politiku?

– Radi se o tome da neko vreme možeš da odolevaš pritisku, a onda polako i nesvesno počinjete da pravite kompromise, a kad uđete u totalni kompromis, to i ne primetite i to onda počinjete da nazivate drugim imenima. A možda sam uvek imala dovoljno samopouzdanja i vere u samu sebe da mogu bez političke podrške da uradim sve što mi treba. Većina ljudi, ne svi, koji u to ulaze su nesposobni sami da naprave nešto i onda im je to bukvalno potrebno kao ogromna odskočna daska.

* Kako ocenjujete ovdašnju političku scenu?

– Politika je u svakoj pori društva. Više i ne vidim razliku u tome ko je na vlasti jer sam se uvek nadala – ako dođe ovaj, nešto će se promeniti, pa bih se razočarala. Samo se menja retorika, a suština se zaobilazi i to mene jako boli. Na prvom mestu treba da postoje institucije, a ja stvarno ne mogu da imam poverenja u zemlju u kojoj one ne postoje, a ne mogu opet ni da verujem u onu „treba vremena“ – pa, koliko to nama vremena treba? Mnogo toga je na rečima, malo na delima. Zbog toga nikom više ne verujem, a nažalost, malo sam postala i ravnodušna.

* Opšte je mesto da nema velikih ženskih likova, a čak i kad postoje dva ženska lika u sceni razgovaraju o muškarcu ili o nečemu što se njih tiče. Kako to komentarišete?

– Nedostaju takve uloge, ali evo sad kad sam gledala ove filmove, ima divnih ženskih karaktera.

* Jeste, ali nema kod nas.

– Ne znam kakvi će još biti rezultati, ali me je obradovalo što su snimljena dva filma baš iz ženske perspektive. Jedan film je radila Snežana Bogdanović, a u filmu „Ajvar“ igram ja.

* Kazali ste da nema ništa bez zajedničkog rada. Šta biste rekli za sebe, jeste li timski igrač?

– Jesam, ali kažu da sam teška, a ja mislim da sam zahtevna i stvari nazivam pravim imenima. Ne volim kad neko ide niz dlaku. Mislim da čovek ništa ne može da uradi ako se tako ponaša, pogotovo u stvaralačkom poslu. Ne cenim ako neko nema svoje mišljenje i vodi politiku nezameranja samo da bi ostao u poslu, da bi se o njemu pričalo da je lagan i dobar za saradnju. Ne zadovoljavam se lako i visoko postavljam kriterijume, možda i preterujem kad je moj rad u pitanju. Nekad ih toliko visoko postavim iako sam svesna da ih možda neću moći postići ili zato što sama to ne mogu ili se to desi zbog drugih objektivnih okolnosti. Tada sam duboko nesrećna. U tom smislu sam zahtevana, ali se i sto odsto dajem i predajem. Ukoliko imam poverenja, spremna sam na saradnju i na to da sve probam. A imam ga. Čim kažem „da“ – tako se i ponašam.

Rasterećeno žiriranje

– Kao članica žirija sam odlučila da prethodno ne čitam recenzije i kritike filmova da bih bila čista i rasterećena iako znam da je svaki od ovih filmova imao svoj život na najvećim evropskim festivalima kao što su Kan, Berlin ili Karlove Vari. Ali to nije uticalo ni na moj, ni na sud žirija. Isključivo sam se rukovodila doživljajem onoga što vidim i prijatno me je iznenadilo što su nam se, u većini slučajeva kad smo raspravljali o filmovima, mišljenja poklapala – objašnjava rad žirija ovogodišnjeg FEF-a Nataša Ninković.

O filmu „Ajvar“

– U pitanju je raskid dvoje ljudi kada se ništa konkretno ne desi. To je par koji zajedno živi 10 godina u inostranstvu, nemaju decu, drugačije se razvijaju, došlo je do kraja, a nemaju snage to da završe. To je psihološka ljubavna drama i najzanimljivije je to što se ne izgovora ono što se oseća, način na koji mi potiskujemo osećanja i ne želimo da ozvučimo svoj problem nego idemo okolnim putem – sve nam drugo smeta, a nikako da se suočimo sa metom. To mi je bilo inspirativno, jer smo svi mi skloni tome – kaže naša sagovornica o svom novom filmu „Ajvar“.