Nataša Tapušković: I u nauci i u umetnosti želite da otkrijete tajnu

Komad je nastao po knjizi američkog fizičara i pisca Alena Lajtmena objavljenoj 1993. godine (prevod na srpski jezik izdala je Geopoetika). U ovom romanu bogate mašte Lajtmen otkriva Ajnštajnove snove u vreme nastanka čuvene teorije relativnosti. U svojim snovima, slavni naučnik zamišlja nove svetove u kojima je vreme kružno, isprekidano, teče unazad, dobija oblik slavuja… Prikazujući nam iz sna u san različite prirode vremena, Lajtmen opisuje i raznovrsna ljudska ponašanja i verovanja u svakom od tih svetova. Prema rečima autorske ekipe, i predstava prati ovu neobičnu strukturu, koja je daleko od dramske. Nju izvode: Dragan Mićanović, Radovan Vujović, Anita Mančić, Branko Cvejić, Branka Petrić i drugi, kao i Nataša Tapušković.

* Neobično je da je ovo druga predstava koju radite u vrlo kratkom periodu o vezi umetnosti i nauke, nakon komada „Fotografija 51“ o Rozalind Frenklin u UK „Vuk Karadžić“…

– I mene je to iznenadilo. Kad sam radila komad o Rozalind Frenklin, stigla je ponuda za ovaj tekst. Zatekla su me neka silna pitanja. Zbog čega to baš meni i to u ovom trenutku? Brzo sam shvatila da imam neku dublju vezu sa svim tim aspektima vremena i prostora, pa na neki način i naukom. Nevezano za glumu, to su inače neka moja interesovanja. Nisam mnogo razmišljala pre nego što sam prihvatila. Pomalo sam bila uplašena jer tekst dramaturški nije mnogo menjan u odnosu na knjigu, koju sam znala. Bila sam u strahu kako ćemo to pozorišno uspeti da učinimo mogućim. Da li ćemo našom predstavom uspeti da zaista pobedimo vreme i da ga zaustavimo? Šta je drugo to zaustavljeno vreme nego kao kad se zaljubite? Tako i u nekoj predstavi budete za tren zaustavljeni u vremenu. To je neka čarolija i to sam poželela da mi se desi. I osim toga, htela sam da prođem nešto što nije ustaljeni glumački proces.

* Kažete da je predstava bila izazov za glumce, a hoće li biti izazov i za publiku s obzirom na takvu strukturu? Ima li u Beogradu publike za tako nešto?

– Nadam se. Mislim da ima takve publike, samo što ona treba da se neguje. Ovo je hrabar potez, jer ovakva tema nimalo nije angažovana i apsolutno se ne bavi nikakvim našim dnevnim pitanjima. To je odlazak, možda ne u snove, ali u neki novi prostor. Ja bih volela da publika uživa čak i u trenu kada odustane od nas i odluta nekim svojim putem. Kada otputuje u neki svoj život i sećanja, pa se vrate, a glumci su još tu pred njima.

* Je l’ sada imate neki drugačiji odnos prema naučnicima i njihovoj žrtvi posle ove dve predstave?

– Toliko toga sam pročitala o Ajnštajnu i nimalo mi nije simpatičan. Nikako. Kako bih rekla, divno je do čega je sve čovek došao, ali ja kao glumica ne mogu da ne primetim taj aspekt njegovog života i kako je on kroz njega putovao. S te strane, uopšte nisam fascinirana. Ta posvećenost… nije to žrtva. Vas na neki način vodi neka jača sila. Zaista, kao što kaže u komadu: „Ja sam hteo da se približim Bogu“. Kao i u umetnosti. Imate potrebu da dosegnete tu krajnu celovitost, da otkrijete neku tajnu. To je jače od svega. Naravno da to razumem. Ali umetnost ne podrazumeva objektivnost, a nauka podrazumeva. Šta se dešava? Najveća ironija svega je što su naučnici najneobjektivniji u životu. Njihov život pokazuje krajnju neobjektivnost i iracionalizam, a u nauci se tobože drže toga. Kod nas glumaca je drugačije. Mi na sceni proživljavamo to iracionalno i podsvesno biće, a objektivnije sagledavamo život. Bar se meni tako čini.

* Ako je Ajnštajna vodila želja da se približi Bogu, je l’ Rozalind Frenklin nešto drugo vodilo u istraživanju, posebno kao ženu u isključivo muškom svetu?

– Ona je toliko zanemarena da o njoj ništa ne možete naći, nikakve podatke. Ona je za to vreme imala jedan muški um, jako potentan. I jednu hrabrost. Kada dobijete to kao dar, onda vam se sve suprotstavlja. Proglašavali su je mahnitom, a ona je bila od onih ljudi koji vole istinu pre svega. Ta krajnja posvećenost i preciznost nauci i tom jedinom putu koji nema senki, to je nju odredilo. Nikakva ljubav prema slavi, nikakva težnja za materijalizacijom svega, nikakva komercijalizacija nauke… to je ono što i dan- danas postoji.

* Ta predstava bavi se i ravnopravnošću žena. Da li vam je u tom smislu promenila percepciju sveta?

– Sve je to već odavno jasno. Meni je to verovatno postalo bliže kada sam radila „Noru“. Baveći se tom temom, shvativši da je Elfride Jelinek to napisala 70-ih godina. Ona je tada predosetila koja je to putanja kojom će žene otići. Žene su se emancipovale, ali sad je sve to izvrnulo svoj oblik. Sve je jako licemerno. Nema nikakve slobode. I dalje muškarci caruju. Iako imamo ženu za upravnicu i imamo žene u Skupštini, sve je to prividno. A tokom mnogih procesa kroz koje sam prošla, ali uvek, čak i unutar ekipe gde smo svi glumci, nekako se to podrazumeva… Muškarci podrazumevaju da ne možete biti pametniji od njih.

* Kako se boriti protiv takvog stanja?

– Nema tu borbe. Ekspresivna borba je uzaludna. To nemoćni rade. Vi se trudite da zadovoljite svoje unutarnje ciljeve. Da umetnički doprinesete sebi. A sve ostalo, vreme će uraditi. Mene taj aspekt uopšte ne zanima. Nemam nameru da se bavim borbom. Toliko ima lepših stvari u životu.

Reč reditelja

Poznati makedonski reditelj Slobodan Unkovski kaže da jako dugo pokušava da prenese knjigu Alena Lajtmena na pozorišnu scenu. „Taj tekst je uzbudljiv i interesantan. Bavi se aspektima vremena, ljubavi… Oni su razvijeni u više scena. Takva je i predstava. Jedina razlika je što se knjiga bavi periodom kada je Ajnštajn završavao svoju teoriju relativiteta 1905. godine. Mi smo priču smestili u 1933. godinu kada je naučnik bežao iz fašizma u Ameriku. On se nalazi na tom brodu i sa njim putuju i njegove uspomene“, kaže Unkovski.

Lajtmen u JDP-u

Povodom premijere predstave, autor romana „Ajnštajnovi snovi“ Alen Lajtmen će 16. oktobra u 12 sati na Sceni „Ljuba Tadić“ JDP-a održati predavanje „Fizičar kao romanopisac“, o vezi umetnosti i nauke. Lajtmen će govoriti o razlikama i sličnostima u načinu na koji naučnici i umetnici vide svet, oslanjajući se na vlastito iskustvo fizičara i romanopisca. Ulaz na predavanje je besplatan, ali isključivo uz karte koje se mogu preuzeti na blagajni JDP-a. Obezbeđen je simultani prevod sa engleskog jezika.

Autorska ekipa

Autor dramatizacije romana Alena Lajtmena je Rusomir Bogdanovski, dok dramaturgiju potpisuje Jelena Mijović. Kostim je radila Lana Cvijanović, a scenografiju studio NUMEN/FOR USE. Kompozitor je Zlatko Oriđanski, poznat kao autor muzike za film „Pre kiše“. Za scenski pokret zadužen je Dimitris Sotiriu, a za scenski govor Ljiljana Mrkić Popović.