U zemlji Srbiji hiljadu devetsto devedeset… i ko zna koje, heroj i heroina kriminalne tranzicije i pseudo-prvobitne akumulacije kapitalnog bezakonja, a njihova imena su – pogađate već – Baja i Cica, sudbonosno se sreću u infernalnom grotlu jeftine mondenske svakidašnjice, „silikonskoj“ ili svakoj nalik dolini, splavu, klubu, on „urađen“ ali nacionalno i kontroverzno biznismenski osvešćen, ona promiskuozna iz jakih razloga žudnje za bezbrižno neradničkim životnim provodom, sreću se da pređu tako svoju blistavu stazu slave, kratku koliko kokainska „crta“ iz njihove svakodnevne rutine, od neškolovane dakle i kompletno beščasne elite besprizornika, „punih ko brod“, do potencijalno visoke političke dinastije, ometene jedino još smešno-tragičnim saobraćajnim obrtom, u kojem im sudbinu podeli tek domaći Zastavin „jugo“.
U zemlji Srbiji hiljadu devetsto devedeset… i ko zna koje, heroj i heroina kriminalne tranzicije i pseudo-prvobitne akumulacije kapitalnog bezakonja, a njihova imena su – pogađate već – Baja i Cica, sudbonosno se sreću u infernalnom grotlu jeftine mondenske svakidašnjice, „silikonskoj“ ili svakoj nalik dolini, splavu, klubu, on „urađen“ ali nacionalno i kontroverzno biznismenski osvešćen, ona promiskuozna iz jakih razloga žudnje za bezbrižno neradničkim životnim provodom, sreću se da pređu tako svoju blistavu stazu slave, kratku koliko kokainska „crta“ iz njihove svakodnevne rutine, od neškolovane dakle i kompletno beščasne elite besprizornika, „punih ko brod“, do potencijalno visoke političke dinastije, ometene jedino još smešno-tragičnim saobraćajnim obrtom, u kojem im sudbinu podeli tek domaći Zastavin „jugo“. Njima, uživaocima „ferarija“ i bi-em-dabljuova. O, zar i to može!
E pa, može, i to u apsolutno ultimativnoj drugoj premijeri ovogodišnjeg pozorišnog programa Belef festivala, hip hopereti „Zemlja sreće“ rediteljke Durđe Tešić, po libretu Dušanke Stojanović i na sveprisutnu muziku Vladimira Pejkovića, sa rep, odnosno, operskom rolom glavnih tumača „strahinićbanovske“ ljute preduzetničko-erotske porno radnje, Nikolom Vujovićem i Dubravkom Arsić, a onda i sa antičko-horskim kvintetom grupe ČINČ, ispod svoje opušteno sportske scenske oprave.
Uh, količina psovki i vulgarnih argo poštapalica po mikrosekundu „Zemlje sreće“ tolika je da nakon početnog grohotnog smeha („Lane moje, ta pesma je do jaja“) najedamputa zanemite, a onda osetljivijim građanima bude i zbilja neprijatno i mučno, ali, hej, pa komunikacija tog diktirajućeg šljama i sastoji se jedino od kovanica prostakluka i izvinite ako dosad toga nipošto niste bili svesni. Kako ste se usudili, mislim, da živeći u ovoj zemlji do ovog časa još ne upoznate taj mračni sleng, isporučivan uostalom obilato iz zabavnih programa omiljenih televizija koje ruše sve rekorde gledanosti i već sa samih naslovnica najčitanijih tabloida, o izvesnim grafitima po gradu da i ne govorimo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
