Naučili su nas da je naš stomak sveto mesto i da ne smemo da ga uprljamo profesionalnim ambicijama

Marija je i ranije nagrađivana za svoje pisanje i novinarka je prepoznatljivog stila u rubrici kultura u Danasu.

„Materice“ su njena prva prozna knjiga koju su objavili Treći trg, Srebrno drvo i Studentski kulturni centar Kragujevac.

Biće predstavljena danas na Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga od 17 sati na štandu Trećeg trga.

Zašto si odabrala naslov “Materice”, koji možda ima i magijski prizvuk? Da li ti je i ta dimenzija bila važna da bi uputila čitalaštvo na ono što je sadržaj knjige?

– Zbirka nosi naziv po jednoj od priča iz knjige. Dopao mi se taj naslov jer ima dvostruko značenje. U srpskoj pravoslavnoj tradiciji to je Dan majki, a patrijahalno društvo je glavni okvir svih mojih priča. Svaka od mojih junakinja ili protagonistkinja u konstantnom je dijalogu sa takvim sistemom. S druge strane, materice su i reproduktivni organ. Zanimalo me je u kojoj meri upravo one određuju identitet jedne žene, kao i koje su granice do kojih seže njena sloboda kada odlučuje da li će rađati decu ili ne. Ili, ako napravi taj korak i odluči da ima dete, kako se bori sa tim da ne bude svedena samo na taj jedan jedini identitet – majke, i koja je cena njenog izbora. A da li u materici ima nečeg magijskog?! Ja lično verujem da dobar deo žena čvrsto čuva tu svoju „svetiteljsku“ poziciju koju im ta materica, kao nekakav izvor života, donosi, nauštrb svega drugog za šta su sposobne. I pristale su i da se odreknu svih svojih, s teškom borbom stečenih, prava samo da bi u ovom aspektu ostale nedodirljive i netaknute. Naučili su nas da je naš stomak sveto mesto, i da ne smemo da ga uprljamo običnim radom ili profesionalnim ambicijama, ličnim ugođajima. A upravo taj organ često je bio „povod“ da nas zatvore ili čak spale. Primera radi, od Hipokrata pa do pre šezdesetak godina verovalo se da materica luta po ženskom telu nezadovoljna što ne rađa, zbog čega su žene „lečene“ od histerije.

Uz to, vizual na koricama evocira menstrualnu krv u „duginim bojama“ kao da je žena neka stalno otvorena rana…

– Korice su rad Dragane Nikolić, koja je dala knjizi pink i crvene tonove. Mislim da je zbirka zbog njih upečatljivija. Više od pedeset odsto stanovništva krvari ili je nekada krvarilo (ili će uskoro krvariti) i to svakog meseca. Pa ipak, o tome gotovo da se i ne priča, a kamoli piše. Čak se i ta reč – menstruacija, ne izgovara, nego se šapuće ili koriste neki sinonim, deminutiv, tepa joj se. Kao i materice, i ta krv koju one proizvode, uvek je bila problematična.

Krvi, možda nema toliko u jednoj od najupečatljivijih priča – “Slepe ubice,” u kojoj si detaljno opisala porođaj, ali čitalac svejedno ima utisak da svedoči užasnom nasilju. Ništa od one “sve se to zaboravi kad se vidi beba”. Zašto ti je bilo važno da o tome pišeš?

– U književnosti postoje opisi rađanja ali je to obično dosta kratko ili šturo, u dve-tri rečenice, što nekad može biti i jako efektno, ali čini mi se da je to jedna tema koja piscima nije dovoljno interesantna. I dalje se svodi samo na ono, manje važno, žensko iskustvo, iako bi moglo da se kaže da je to zapravo jedina tema koja nas apsolutno sve na ovoj planeti povezuje, i da bi valjda sve trebalo da nas zanima kako izgleda taj naš proces dolaska na ovaj svet, isto kao što nas zanima i naš odlazak, odnosno smrt. Ali ne samo u pisanoj formi. O porođaju se slabo pripoveda i usmeno. I uvek postoji ta rečenica – i na kraju kad vidiš bebu sve zaboraviš. Pa ne treba da se zaboravi. To je jedno jako teško i traumatično iskustvo koje ostavlja duboke posledice i na majku i na dete. S druge strane, porođaj evocira i jednu istoriju nasilja nad ženama. Žene su se godinama porađale po njivama i u štalama jer se smatralo da je porođaj jedna jako prljava stvar ali i da je samo stvar biologije, iako je to jedno granično iskustvo koje dovodi u opasnost i život majke i život deteta. I ta komponenta nije se promenila ni dan-danas, kada je sve to smešteno u porodilišta pod budnim okom lekara i babica. I dalje se na porođaj gleda kao na neki prirodni proces koji se sam od sebe odvija, gde je žena, za razliku od krave ili krmače, samo razmaženija.

U pričama su glavne junakinje žene različitih generacija suočene sa različitim problemima. Koju vrstu sličnosti ili veze između njih si želela najviše da istakneš i zašto?

– Većina priča je smeštena u neku gradsku, srednjeklasnu sredinu. Taj detalj mi je bio važan jer su sve moje junakinje, na neki način, emancipovane žene. Dakle, one nisu neobrazovane, niti se u svom ponašanju svojevoljno vode tradicijom. Ove fiktivne žene i devojke žive neke svoje udobne živote, koje su same sebi izvojevale, ili su to za njih učinile njihove majke ili bake. I za njih se pitanja patrijarhata i osvajanja slobode ponekad čak čine i izlišnim. Sve dok ih stvarnost ne demantuje, što se najčešće dešava kada je reč o reprodukciji i materinstvu. Nažalost, u savremenom kapitalističkom sistemu, onog trenutka kada žena počne da razmišlja da li da rodi ili ne, to već prestaje da bude stvar lične odluke i postaje društveno pitanje.

Tvoja knjiga dolazi u trenutku kada svet istovremeno regresira u pogledu ženskih prava s jedne strane i kada se stvaraju različiti pokreti koji tome pokušavaju da se odupru, s druge strane. Primera je mnogo i ovde i u svetu. Šta bi ti rekla, na koju stranu više preteže sve to – ka ženskoj degradaciji ili emancipaciji?

– Ženska prava nam nisu data. Za njih su se generacije pre nas s velikom mukom izborile. I kao takva, nažalost, nisu trajna. To smo i sami mogli da posvedočimo nakon raspada socijalističkog sistema, kada, neki bi rekli privilegije, a u stvari samo osnovna ljudska prava počinju da se osporavaju i dovode u pitanje. Materica polako postaje samo jedan od službenika državnog poretka, koja je tu da zaustavi belu kugu ali i da ženi pokaže gde je njeno biološko mesto i granica njenog telesnog integriteta. Možda je u nekim drugim zemljama takav odnos prema ženama dosta vidljiviji nego kod nas, pre svega po pitanju abortusa, ali je i dalje prisutan i jako opasan. U svakom kapitalističkom sistemu žena je višestruko ponižavana i eksploatisana, zato je i stalna pretnja takvom poretku.

U tvojim pričama muškarci su uglavnom odsutni, nekad nasilni. Koliko su društveni okviri i okolnosti doprineli da budu “odnegovani” na taj način?

– Muškarci su namerno u velikoj meri odsutni jer već više puta pomenuto patrijarhalno društvo to od njih i traži. Da porodični život odnosno brigu o deci prepuste ženama, kako je, jelte, i red. Ako se usude da ne prate dodeljene im obrasce ponašanje i ne poštuju nekakve norme i dužnosti, onda su najčešće okarakterisani kao slabi ili drugačiji. Taj generacijski niz nasleđivanja rodnih uloga u knjizi je vidljiviji u odnosu baka-majki-kćerki, dok je za muškarce samo naznačen, ali je i dalje prisutan. Pa tako postoji priča koja se bavi dečacima koji nevinost gube „posećujući“ jednu komšinicu, dok su njenu majku, udovicu, na sličan način „posećivali“ njihovi očevi. To je ta kultura silovanja koja se uči kroz mizogine obrasce unutar porodice i komšiluka, ali i sistem obrazovanja i medije. Dovoljno je samo pogledati nekoliko najčitanijih tabloida i najgledanijih televizija da biste videli da je dominantni narativ ovog društva – narativ mizoginije.

Književni kritičar Saša Ćirić vidi „Materice“ kao konceptualnu knjigu koja počiva na ženskoj introspekciji, primetio je da su tvoje priče fragmentarne strukture, a neke od njih na sredokraći analitičkog pristupa svojstvenog esejima i klasične prozne naracije. Šta bi ti rekla?

– U poslednje vreme kao čitateljku najviše me privlače kratke priče i knjige fragmentarne forme, pa otud ta bliskost, a tokom pisanja me je pre svega zanimao nekakav eksperiment. Kako da svaka priča bude drugačija u odnosu na prethodnu i kako da promenim fokus i stil pisanja, kao što sam promenila protagonistkinju ili temu. Da i forma doprinose nekakvom višeglasju. Nisam želela da pišem klasične kratke priče vođene zapletom i nekakvim obrtom ili iznenađenjem na kraju. Više me zanimaju utisci i impresije mojih junakinja nego njihove avanture. U životu nema puno događaja, najčešće je čovek sam sa svojim mislima i sećanjima.