Ne bi bilo "slučaja" Konstantinović da nije bilo "Filosofije palanke"

A Radomir Konstantinović je bio ličnost koja je nastojala da kultiviše dijalog. Naravno da je različito čitan, kao što se različito čita i knjiga Radivoja Cvetićanina – kazala je istoričarka Latinka Perović na okruglom stolu „Slučaj Konstantinović: teorijska misao i društveni angažman“ održanom u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju. Skup o filozofskim, književnim i kulturnim aspektima dela Radomira Konstantinovića organizovan je u svetlu nedavno objavljene knjige Radivoja Cvetićanina „Konstantinović. Hronika“ (izdanje Dan grafa iz Beograda i Fondacija „Stanislav Vinaver“ iz Šapca).

Decenijama se u ovdašnjem diskursu, kako je istakao moderator Milivoj Bešlin, vodi studiozna ili usputna polemika oko karaktera, uticaja i dometa misli Radomira Konstantinovića. „NJegov opus bio je viđen ili kao spasonosan za srpsko društvo ili kao destruktivni duh samoporicanja. Ali je ipak decenijama bio u žiži interesovanja“, kazao je Bešlin, dodajući da je ova polemika između podržavalaca i osporavatelja Konstantinovićeve misli i dela najčešće bila lišena temeljnije i naučne analize.

Prema njegovim rečima, knjiga Radivoja Cvetićanina je opsežna i sveobuhvatna analiza koja daje osnova da se o Konstantinoviću iznova promišlja, te su Predrag Krstić i on, tim povodom, želeli da dođu do relevantnih odgovora, pozvavši na skup upućene i relevantne sagovornike različitih spoznajnih orijentacija i ideoloških uverenja, tj. reprezentativne neistomišljenike. Smatrali su da bi ovakva rasprava dala važan impuls za otvaranje pitanja od šireg društvenog interesa vezanih za Konstantinovićevo delo. Međutim, mnogi pozvani odbili su da učestvuju u dijalogu, jer, kako je Bešlin rekao, nisu želeli da učestvuju u razgovoru sa neistomišljenicima (među pozvanima bili su između ostalih i Milo Lompar, Slobodan Antonić…).

Ali, iako su se stoga na okruglom stolu okupili samo „konstantinovićevci“ (učestvovali su: Branislav Jakovljević, Ivan Milenković, Latinka Perović, Gazela Pudar Draško, Duško Radosavljević, Branko Romčević, Vladimir Zorić, dok je uvodnu napomenu dao Radivoj Cvetićanin), pluralizam mišljenja nije izostao, te su ipak iz različitih vizura pokrenuta važna pitanja vezana za Konstantinovićevo delo. Pre svega šta je Konstantinovićeva palanka, da li je on uopšte bio filozof, teorijski mislilac i angažovani pisac, ima li Konstantinović prave kritičare, ali i vlada li i među njegovim podržavaocima palanački duh.

Radivoj Cvetićanin istakao je da u svojoj knjizi nije imao plan da o Konstantinoviću govori kao o „slučaju“ niti da ne govori na taj način, već da je bio rešen da vidi šta se sve može naći o njemu i da ništa ne izostane, te da i te sporne situacije dovede u kontekst. On je, nabrajajući brojne slučajeve s kojima se Konstantinović susreo tokom svog života, ukazao da je „slučaj nad slučajevima“ bila „Filosofija palanke“, koja je, kada se pojavila, bila kulturni šok. „Pripisane su joj najzlobnije ideje, da cepa Srbiju i srpski narod na pola. Ne bi se o Konstantinoviću, čini mi se, govorilo kao o ‘slučaju’ da nije bilo te knjige. Hteo sam u svojoj knjizi osloboditi Konstantinovića ne samo od tog lažnog tereta, nego i onog stvarnog, koji je ‘Filosofija palanke’ doista predstavljala u njegom bilansu pisca i mislioca. Nije reč o tome da sam imao nameru da se ona odbaci, nego da se njegovo delo sagleda u potpunosti i da tako ne bude pod senkom samo jedne knjige. Konstantinović nije pisac jedne knjige i jedne teze. Ja sam slažući tu ‘Hroniku’ to i dokazao“, naglasio je Cvetićanin.

Vladimir Zorić, profesor na Univerzitetu u Notingemu, istakao je da je „Hronika. Konstantinović“ epski poduhvat na polju književne biografije po svojoj kompaktnosti. „To je hronika jedne karijere i istovremeno hronika jedne države, i to ne jedne nego nekoliko. Ali pored te epske obuhvatnosti, ona ima i epsku strukturu sa epskim likovima – protagonistima i antagonistima“, rekao je Zorić, naglašavajući da je osim što je hronika, ona i polemika.

On je dodao da knjiga obiluje i brojnim detaljima koji mogu da sugerišu da je Cvetićanin imao na raspolaganju veliki fantazmogorični arhiv, nalik Kišovoj „Enciklopediji mrtvih“. „Nisam slučajno spomenuo tu knjigu, jer u ‘Enciklopediji mrtvih’ imamo arhiv o nepoznatim ljudima, a ovde o jednom zaista poznatom čoveku nemamo pravi arhiv, već zaostavštinu koja će biti ugrožena sve dok ne bude institucionalno pohranjena sa punom podrškom države i državne infrastrukture“, kazao je Zorić, dodajući da Cvetićaninova knjiga upućuje na značaj Konstantinovićeve zaostavštine i da nakon ove studije ništa više neće biti isto.

Zorić je objasnio da se o pojmu Kontantinovićeve palanke može govoriti u okviru Bregzita, globalizacije, digitalne revolucije i sl. te da će moći da se dođe do ozbiljne analize, tek kada „Filosofija palanke“ bude prevedena na sve važne svetske jezike. Zanimljivo je da Branislav Jakovljević sa Univerziteta Stenford upravo radi na engleskom prevodu ove knjige. On je istakao da mu u tom radu, pre svega za pisanje uvoda, najviše pomaže „Hronika. Konstantinović“.

Gazela Pudar Draško iz Instituta za filozofiju i društvenu teoriju smatra da ova knjiga predstavlja poduhvat vredan svake pohvale koji nije samo svedočanstvo o jednom čoveku nego i o jednom vremenu. Ona je u svom izlaganju istakla da je zanimljivo da Konstantinović nije bio ključna figura Druge Srbije, kako se obično naziva taj deo intelektualne mreže, dok je Dobrica Ćosić nesumnjivo bio otac Prve Srbije.

„Iako je ‘Filofosija palanke’ bila programsko štivo za Drugu Srbiju na izvestan način, on nije bio prepoznat kao čovek koji je uticao na društvene tokove“, kazala je Gazela Pudar Draško. Ona je dodala da to nije toliko iznenađujuće jer je Konstantinović dobro pazio kada je istupao u javnosti. Ipak, iako to nije rado činio, kako kaže, postojala je neka vrsta odgovornosti prema društvu, te je u tom smislu paradigma intelektualca. Ona je dodala da je vrhunac njegovog angažmana osnivanje Beogradskog kruga i dodala da je njega vodila kritička svest koja sve dovodi u pitanje, pa i samog sebe, budući da je zahtevao da se i njegove ideje preispituju.

Latinka Perović podsetila da je Radomir Konstantinović uz Dobricu Ćosića najnagrađivaniji srpski pisac, te da postoji podela u srpskom društvu na te dve tendencije, jer je Konstantinović nailazio već od prvog romana na pozitivan odjek kod mlade generacije. „To su: Ivan Čolović, Milan Vlajčić, Muharem Pervić, Laslo Vegel, Filip David… koji u toj literaturi, za razliku od kritičara koje reprezentuje Predrag Palavestra, ne vide nešto tuđe, nego nešto novo što nas povezuje sa modernim i razvijenim svetom“, objasnila je Perović.

Ona je istakla da je „Filosofija palanke“ nepravedno prekrila celokupno delo Radomira Konstantinovića, ali da je vrlo indikativno to da je ta knjiga nadživela mnoge filozofske spise ovde napisane i da se o njoj raspravlja 50 godina. „Ne možemo izgubiti iz vida da je posle 2000. tema Konstantinović kao tema kritičkog intelektualca jedina o kojoj su vođeni neki kritički razgovori u srpskom društvu“, zaključila je istoričarka.

Konstantinovićevo delo je kritika građanstva

Filozof Branko Romčević istakao je da Radomiru Konstantinoviću ne treba „navlačiti cilindar i frak“, budući da on protivno tendencijama iz 90-ih godina, nije bio neki veliki građanski pisac. „NJegovo delo jeste kritika građanstva. Svet palanke nije po Konstantinoviću svet neke ruralne zaostalosti kome nasuprot stoji superiorno građanstvo. Svet palanke je svet građanstva koji sanja ‘kartazijanski red, preglednost i samoidentičnost, trezveni poslovni svet, svet porodičnih ručkova sa ocem patrijarhom na čelu stola, ručkova čij obavezni detalj jeste obilje, pretek nepojedene hrane'“, kazao je Romčević.

On dodaje da je Konstantinović bio izložen konstantnim pogrešnim čitanjima, kao i mnogi drugi veliki pisci, te da je sam unapred dekonstruisao neka od tih čitanja, stavljajući tako u svoju „Filosofiju palanke“ kritiku „palanačkog protivpalanačkog aristokratizma“.