Foto: Ljubaznošću S. P. Osnovao dva fakulteta i institut, bio prvi srpski seksolog i pionir u raznim naučnim oblastima…
Bio je svojevrsni srpski Leonardo da Vinči, a još uvek malo nas za njega zna.
Junak ove priče paradigma je svestranosti genija: briljantan naučnik i prosvetitelj – renesansni čovek, čije je pasije i profesije nemoguće pobrojati.
Onog koji je utemeljivao srpsku nauku i njene prve institucije, njegova je zemlja još za života – zaboravila.
I teškom nepravdom kaznila.
Iskreno, znate li ko je bio prof. dr Aleksandar Kostić (1893-1983)?
Osnivač Veterinarskog, Farmaceutskog fakulteta, prvi srpski seksolog, pokretač Beogradskog foto kluba (BFK), pionir medicinskog naučnog filma koji je snimao prve srpske filmove u istoriji (pre igranih), arheolog, osnivač Instituta za histologiju i embriologiju, čije je temelje golim rukama gradio.
Tako se gradila i moderna srpska država – zahvaljujući prosvećenosti, posvećenosti i vizionarstvu pojedinaca.
Ima li većeg patriotizma – studije medicine u Francuskoj prekida da bi se priključio srpskoj vojci preko Albanije, te prvi Medicinski rečnik srpske nauke (koji se i danas koristi) junak naše priče piše kao dobrovoljac u Prvom svetskom ratu po gudurama i rovovima između bitaka.
Kada je 1915. zavladala epidemija pegavog tifusa Aleksandar Kostić je, poput Roberta Koha, vršeći eksperiment sam sebe zarazio, uzimajući vaši sa mrtvaca, i tako preživeo sve faze opake bolesti.
Bio je urednik brojnih časopisa, predsednik antialkoholičarskog pokreta, predsednik Saveza izviđača Jugoslavije, dugogodišnji predsednik Udruženja krematista “Oganj“, koje je zapaženo predstavljao u Međunarodnoj krematističkoj federaciji.
Zalagao se za taj način sahranjivanja kao ekološki prihvatljiviji u zaštiti životne sredine.
U to vreme!
No uprkos svemu što je Srbiji dao, ostao je ukaljan nečuvenom istorijskom nepravdom, zbog koje je do kraja života živeo sa „neprebolnim bolom u duši“.
Aleksandar Kostić dva puta je izbačen sa Medicinskog fakulteta (koji je osnovao), čiji je bio voljeni profesor i rektor tri puta za redom.
Prvi put 1941, jer je odbio da potpiše „Apel srpskom narodu“ (sa suprugom Smiljom), koji poziva na saradnju sa okupatorom, a onda i 1952. jer je kritikovao partijsku podobnost i politizaciju fakulteta.
Tako mu je i sramno oduzeta dodeljena Vukova nagrada, premda se, o ironije li, u to vreme javno zalagao za upotrebu ćirilice!
Rehabilitovan je tek 2001. godine, a da nije doživeo da se ljaga sa njegovog lika i dela, i supruge mu Smilje – spere (zajedno su oba puta izbačeni sa Medicinskog fakulteta).
Nečuveno istorijsko nasilje nad velikim humanistima i naučnicima koji su ovu zemlju toliko zadužili.
Prof dr. Smilja Joksić Kostić (1895-1981) pedijatar, prva žena docent Medicinskog fakulteta, šef prvog Dečjeg dispanzera u Beogradu, osnivač Savetovališta za odojčad, pisac, autor više od 50 naučnih radova.
Malo je poznato da su pored Pjera i Marije Kiri, Aleksandar i Smilja Kostić bili jedini bračni par na svetu koji je dobio orden legije časti!
Aleksandar 1940. za doprinos nauci, Smilja 1952. za uvođenje BSŽ vakcina u Jugoslaviju.
Danas znamo za njihovog mnogo poznatijeg sina, kompozitora i gastronoma Vokija Kostića, dok je Aleksandra i Smilju Kostić Srbija zaboravila.
Kad čujete njihovu životnu priču i šta su sve plemenito i revolucionarno ostavili srpskoj nauci i kulturi, ne možete da se ne zapitate zašto ova sredina izjeda i kažnjava svoju najbolju decu?
Očito su vizionari i pioniri avangardnih ideja vazda provocirali i svrbeli ovdašnju palanačku “uravnilovku” i konformizam, te su morali da ispaštaju zbog svoje posebnosti i integriteta.
O čudnovatoj sudbini legata Aleksandra Kostića
U Grockoj i danas postoji vila u kojoj je veliki srpski naučnik stvarao, i u kojoj je isprva začeo muzej – zbirku svog obimnog dela, koju je 1978. godine zaveštao opštini Grocka.
Njegov sin,Vojislav Voki Kostić, čuveni kompozitor nezaboravnih tema „Balkanskog špijuna”, „Vrućeg vetra”, „Boljeg života”… dopunio je Legat 1983. godine očevim ličnim predmetima.
No neverovatno je koliko je i sudbina legata Aleksandra Kostića filmska priča sama po sebi i koliko volšebno podseća na njegov život.
Decenije zaborava, kućnog pritvora, bolnog bojkota.
Istovremeno legat prof. Kostića dirljiva je i bolna paradigma naše (ne)kulture sećanja i odnosa prema baštini.
Vratimo se na početak Prvog svetskog rata.
Junak naše priče, Aleksandar Kostić prekida studije medicine u Francuskoj, da kao dobrovoljac pomogne svom narodu.
Kao sanitetski lekar obilazi ranjenike po rovovima Grocke.
I u ratnim užasima, ne može da se otrgne lepoti pejzaža.
Zariče se da će ako preživi – tu jednog dana sagraditi kuću.
I opet taj moćni reditelj Život režira čudnije od fikcije – 1932. godine, kao već svršeni lekar medicine u Strazburu, poznati histolog Aleksandar Kostić u Dubočaju u Grockoj počinje da zida letnjikovac.
Da priča bude mitskija, plac kupuje od porodice velikog srpskog državnika Ilije Garašinina, koja je u Grockoj imala vinograde.
I još jedan filmski momenat – tokom bombardovanja 1944. profesor Kostić će iz svoje vile gledati kako saveznički avioni sravnjuju sa zemljom kuću velikana Ilije Garašanina!
Elem, tridesetih godina 20. veka letnjikovac Kostića biće prva vikendica u Grockoj koja će začeti vikend naselje i otkriti Beograđanima Grocku kao pastoralni spas za beg iz grada, a njihova vila postaće okupljalište srpske elite.
Ali i arheološki lokalitet od velikog značaja za državu Srbiju, verovali ili ne, i klica budućeg legata. Zato odlučujem da je posetim.
Do nje me odvodi Zorica Atić, kustoskinja i direktorka Centra za kulturu Grocka, koja je posle dugo godina zaborava ponovo otkrila Legat Aleksandra Kostića.
Sa nama kreće i arheolog Rade Milić iz Centra za urbani razvoj, koji je sa stručnjacima Muzeja grada Beograda mesecima radio na formiranju Legata.
U letnjikovcu Kostićevih u Dubočaju čeka nas Ljiljana Mihajlović, žena koja je dve decenija provela u njihovoj kući, negovala Vokija i Veru Kostić kao rod najrođeniji i koja je prizore iz intimne istorije našeg junaka slušala od njegovog sina Vokija.
“U ovoj su se vikendici kod profesora Kostića sakrivali svi viđeniji ljudi tokom bombardovanja Beograda 1941, poput Bajlonijevih”, priča Ljiljana.
“Ovde je Aleksandar napisao većinu svojih knjiga, a bilo ih je preko 200, dok je doktorka Smilja, jedan od najboljih pedijatara u Jugoslaviji, dolazila vikendom da se odmori.
No i ovde je radila.
Čekali su je redovi volovskih zaprega koje su noćivale ispred kuće, da bi ljudi sa bolesnom decom iz šire okoline stigli da ih doktorka Smilja pregleda.
Bila je direktor Tiršove.
Pričalo se da je ujutru vršila smotru zaposlenih i ko nije pod konac obrijan i uredan, vraćala ga je da se uljudi za posao”, odaje Ljiljana sećanja savremenika na Smilju…
Gradeći letnjikovac, tokom iskopavanja temelja profesor Kostić došao je do velikog arheološkog otkrića – dve raskošne rimske grobnice.
I tako se zaljubio u arheologiju.
„Profesor je zaslužan što je prepoznao vrednost nalaza i inicirao istraživanja, pa je njegovo imanje u Dubočaju uvršteno u vredne arheološke lokalitete – ne zaboravimo da je tu pronađena i prva rimska vila rustika u Srbiji.
Poseban je kuriozitet što je njegov letnjikovac nasledio rimsku vilu nakon 17. vekova…
Profesor je zbirku koju je sakupljao četiri decenije promišljeno poklonio opštini Grocka sa ogromnom društvenom svešću i željom da bude „primer i podsticaj budućim istraživačima i kolekcionarima“, otkriva Zorica Atić, direktorka Centra za kulturu Grocka.
Zahvaljujući Aleksandru Kostiću, koji se pored mora svojih pasija, inficirao i arhelogijom i drugovao sa arheolozima, počela su i stručna iskopavanja Muzeja grada Beograda u Dubočaju. 1978.
Aleksandar Kostić celokupnu zbirku poklanja opštini Grocka, sa željom da legat bude izložen u restauriranoj Rančićevoj kući s kraja 18. veka, zaštićenom spomeniku kulture.
Legat je tu i otvoren.
Dubočajska zbirka paleoloških, arheoloških, numizmatičkih i drugih iskopina profesora Kostića, bila je stalna postavka.
„Sudbina legata je filmski nestvarna, baš kao i njegovo formiranje na imanju u Dubočaju.
Mnogo čemu je kumovao raspad Jugoslavije, a legat je delio sudbinu svoje zemlje“, objašnjava Atićeva.
Tako tih užasnih 90-ih usled sveopšteg nemara i raspadanja svih institucija, i Legat počinje da propada, prokišnjava, pada u zaborav, da bi na kraju potpuno nestao. I niko se više nije sećao zbirke prof. Kostića, zahvaljujući kojoj je sačuvana i ozbiljna paleontološka i arheološka baština Beograda i Srbije. Sve do 2014. godine, kada Zorica Atić, direktorka Centra za kulturu Grocka otkriva, na osnovu brojnih priča Gročana, da zbirka i dalje postoji! Spakovana u sanducima u podrumu Rančićeve kuće u kojoj stanuje Centar za kulturu Grocka, i u lokalnoj biblioteci. I tako počinje četvorogodišnja borba da Legat Aleksandra Kostića ponovo bude izložen javnosti.
„I to nakon 10 godina zaborava pod katancem u devastiranoj Rančićevoj kući, i potom 15 godina tavorenja po sanducima i podrumima i premeštanja s mesta na mesto, svaki put bliže izlazu i kontejnerima… Veliku zahvalnost dugujem starim bibliotekarima koji su „nasleđeni“ iz nekadašnjeg Narodnog univerziteta Grocke. Pokazali su se kao pravi čuvari riznice i nisu dozvolili da se rasturi najvredniji, arheološki deo zbirke“, naglašava Atićeva, koja uz podršku i razumevanje opštine Grocka oformljuje stručnu komisiju sačinjenu od arheologa.
Smiljana Popov je autorka i urednica serijala „Beograd za početnike“ i „Srbija za početnike“
Nastaviće se
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
