Ne dirajte mi klasiku, klasika je zakon

Apsolutno. Ja uopšte nisam maštao o nekoj velikoj karijeri, ni o Metropolitenu niti o Skali. To je došlo sa mojim radom. Samo sam radio svoj posao i uvek mi je moja profesorka Biserka Cvejić bila u glavi i na pameti. U svemu sam pokušavao da pokažem ono za šta sam se školovao i šta sam naučio – kaže u razgovoru za Danas jedan od vodećih svetskih baritona Željko Lučić povodom gala koncerta kojim je Opera i teatar Medlenijanum otvorio 24. opersku sezonu. Lučić je prvi put pevao u Madlenijanumu, a na sinoćnjem koncertu, na koji se zbog pandemije virusa korona čekalo dve godine, gošće su mu bile sopran Dragana Radaković i mecosopran Sanja Anastasija. Uz dirigenta Dejana Savića pevali su arije iz Verdijevih opera sa “izletima” u veristički repertoar.

Da li je posle velike pauze u gostovanjima, kao što je slučaj sa Beogradom, za pevača bolja varijanta koncert ili celovečernja predstava u kojoj može u potpunosti da se iskaže?

– Meni lično bolja je predstava zato što je celina. Onda se zaista daje sve i moguće je proveriti i pevačke i glumačke kvalitete. Ali, nismo imali vremena ni za koncert, niti ja imam vremena da se toliko zadržavam jer svaka predstava zahteva najmanje desetak dana režijskih proba i sve ostalo. A koncert je koncert. Izađete stanete mirno, ukopano, i otpevate ariju. Izađete, vratite se… Nije dozvoljeno da preterano glumatate, da šetkate po sceni, niti bilo šta drugo. Ali, kako je tako je. Nadam se da će u budućnosti biti bolje, mada, ako se ova pandemijska situacija ne promeni, ne vidim smisao nekog ponovnog koncerta ili predstave zato što sve ove restrikcije i preusmeravanja čine da celokupni utisak nije potpun.

Koliko je iskustvo sa prvim udarom pandemije na Zapadu otvorilo pitanje odnosa neoliberalnog koncepta društva prema umetnosti – operske kuće, koje se u normalnim okolnostima otimaju za vrhunske pevače, dopustile su da umetnički život zamre potpuno?

– Umetnost je, čak i ona vrhunska, potrošna roba. Operski pevači su traženi samo kad je sve u najboljem redu i kad sve teče normalno. Onda se smatraju drušvenim kremom i vrhom nekih socijalnih kretanja. Panademija je, iz onog što smo videli, eklatantan primer šta se dešava kad čovek živi u strahu, a taj strah je zavladao zato što su nam ga nametnuli. Može se bez umetnosti, može bez pozorišta, bez opere. Osamnaest meseci se apsolutno ništa nije dešavalo. Sad spominjemo demokratiju, nekakve slobode. O čemu pričamo? Nama je sve uskraćeno. Ne smemo da se krećemo i ponašamo normalno, sve što kažemo može da se proglasi za političku nekorektnost, potpuno smo diskiminisani kao pojedinici i kao društvo. Tu ne mislim samo na umetnost, koja 18 meseci ne postoji. Objašnjeno rečnikom ulice, sve je u fazonu stalo vam je do mog zdravlja, ali mi zabranjujete radim ono što treba da bih ostao zdrav.

Da li je paradoks to što je pandemija pokazala da operske kuće sa stalnim ansablima nisu prošlost i da su u njima umetnici najzaštićeniji?

– Jeste, sad se pokazuje da je to najbolji mogući način da se opstane u ovakvim situacijama. Slobodni umetnici su ostali na milost i nemilost pandemije, dok su ljudi koji su bili u ansamblima primali, doduše, smanjene plate jer nije bilo prihoda, ali su nešto dobijali. Ja i većina mojih kolega, nas hiljade, nismo dobijali ništa. Živeli smo od onog što smo zaradili, recimo. I naravno sve potrošili i sad se postavlja pitanje naše egzistencije.

Mogu li se iz ovog iskustva izvući pouke za drugačiju strategiju rada umetničkih kuća?

– Treba da pazimo šta radimo. Neću da ulazim u priče da li je virus izašao iz laboratorije ili je nastao drugim putem, činjenica je da uopšte nismo bili spremni za ovu situaciju kao društvo. Prvih šest meseci eksperimentisali smo šta bi bilo najpametnije da se uradi dok se nije pojavila vakcina. Kad se pojavila vakcina, počela je druga vrsta diskriminacije. Ko nije vakcinisan, ne sme ništa, a ko jeste ima sva prava. Ako iz ovog ne izvučemo neke pouke i ako se ovako nešto ponovi, to će biti potpuni kolaps. Sve gubi smisao. I ovako je izgubilo.

Koliko u tim svetskim operskim vodama pevač može da utiče na produkciju i svoju ulogu ili glavnu reč vode dirigenti, reditelji ili ko već?

– Nažalost, sad se više ni dirigenti ništa ne pitaju. Mi muzičari ne vodimo više nikakvu reč, ni glavnu ni sporednu. Tu su sada glavne birokrate koje sede u kancelarijama na petom, šestom spratu operske kuće i režiseri. Postali smo reži-teatar. To je nemačka reč, a radi se o tome da je klasika i ono što je temelj ove naše umetnosti, postalo i proglašeno za kič. Kritičari su takođe promenili svoje poglede i svi su se okrenuli toj, nazovimo je, “avangardi”, koju ja smatram kičem. Ne dirajte mi klasiku. Klasika je zakon, a mi to ne poštujemo više. Niko. Ja kao pevač ne mogu ništa da promenim, mogu samo da budem izbačen iz produkcije i da dođe neko drugi ko će da ispuni zadatak. To je sve što ja mogu ili eventualno možda mogu malo da se pobunim, ako zaista ono što radim na sceni ide protiv mojih pevačkih zahteva. Opera je danas biznis, čist biznis. Nažalost. Mnogo veću ulogu od pevanja igraju marketing, fotografisanje, taj glamur – kako je ko obučen. Bezveze.
Uporedite samo stare snimke sa onim šta mi radimo danas. Koje su to scenografije, kostimi, šta se sve koristi kao pomoćno sredstvo na bini. Da ne govorim o tome da mi sad moramo da trčimo, skačemo, penjemo se uz i silazimo niz stepenice, pevamo klečeći, ležeći… Potpuno ludilo. Oni koji, kad gledaju stare snimke, kažu da je to dosadno treba pitati zašto idu u operu. Ako se oduševljavaju kostimima, treba da idu na na modnu reviju. Odlazak u operu zbog scenografije je opet greška. Opera je vokalno-scensko delo i idete da čujete lepu muziku i eventualno “lepo pevanje”. Ostalo je samo ono što pripomaže vašim čulima da upotpunite utisak. Ništa više. Međutim, danas je akcenat na režiji, glumi, na nekom psihološko-filozofskom pristupu. To nema veze. Ja sam pevač. Moj posao je da pevam, a ne da me neko ocenjuje da li mogu da pretrčim sto metara za deset sekundi ili da li mogu da napravim kolut napred.

Kolika je konkurencija među pevačima i kad je reč o kvalitetu?

– Velika, kao i uvek. Ima nas, ali smo izgubili sve kriterijume. Ne samo u umetnosti, nego u svemu. A, ako smo izgubili kriterijume, o ukusima ne vredi raspravljati. Mislim da kriterijumi danas više ne postoje jer smo “prerađeni” u ovom trčanju i ludo brzom načinu života koji nam je namenut. Tu slabo da ima kvaliteta. To je, Bože mi oprosti, odrađivanje posla.

Kuda to vodi?

– Ne znam. Sa ljudima koji su duboko u ovoj profesiji već poodavno razgovaram o svemu tome i povremeno nam se nametne zaključak: “Propadamo”. To je proces. To je počelo. Još nismo došli do dna i nadam se da nećemo, ali smo na putu. U ovom modernom svetu tenologija i medija danas nema onog izvornog, iskonskog starog manira: “Lepo ću da se obučem i izađem u operu”. To je završeno. Ali, ja nisam kritičar, nikog ne prozivam, niti želim da od naše profesije napravim ruglo. Imamo vrednosti neverovatne i imamo dobrih pevača, ali organizacija i sistem nisu dobri. Ne samo u Srbiji, nego u celom svetu, jer, generalno, zbog korone cela planeta je bila zatvorena.

Vreme pandemije otvorlio je dilemu i o ulozi on-lajn operskih snimaka i predstava koje treba da privuku publiku. Šta mislite o tome?

– Ha, ha, ha. Ako pozorišta nisu radila i ljudi nisu uopšte marili što ne idu u pozorište, da li će iko naći vremena da uključi neku veb stranicu da pušta iz svoje spavaće sobe nekog ko peva neku arijicu. Totalno bezbeze. Ja to nisam radio. Smatrao sam da je nepotrebno zato što ne mogu nikog da oraspoložim i razveselim time što ću potpuno beznadežno da stanem ispred svoje privatne kamere i snimim neku arijicu do koje mi uopšte nije stalo jer ne znam da li ću sutra uopšte moći da preživim. To on-lajn i ostalo treba zaboraviti. Nadam se samo da neće upropastiti ovaj naš posao – operu kao operu koja mora da bude živ događaj. Ne ide se u operu kao u bioskop, mada smo počeli i to da radimo, što je pogrešno.

Verdi, šta god

Postoji li još nešto što je za Vas operski i muzički izazov i što biste želelii da uradite, jer sve češće pričate kako razmišljate o poslednjem izlasku pred publiku?

– Ja sam već tridest godina u punom jeku karijere. Sve što sam mogao da uradim u svom poslu, uradio sam. Ne hvalim se time, to su činjenice od kojih ne mogu pobegnem. Nemam više nekih izazova, niti novih ideja. Ali to ne znači da mi je dosadno i da sad sedim i prevrćem palčeve. Ne. Ja uživam u svakoj predstavi i svakom koncertu kao i prvi put.

Šta je to što najradije pevate?

– Verdi, Verdi, Verdi… Verdi šta god, apsolutno.

Šta ćete kao verdijaski baritom tokom predstojeće sezone pevati u godini koja je proglašena Verdijevom?

– Pošto se obeležava 120 godina od Verdijeve smrti, pevaću uglavnom Verdijene opere sa malim izletima u verizam. Malo Pučinija, mada nisam njegov fan. Skarpija u “Toski”, Mikele i Đani Skiki u “Triptihu” uvek su dobro došli, kao u uloge Kanija u “Pajacima” i Žerara u “Andre Šenijeu”.

Italijanska škola

Da li razmišljate o pedagoškoj karijeri, mnogi veliki umetnici osećaju neku vrstu duga prema svojim pedagozima da prenesu znanje i iskustvo mladim kolegama?

– Ja se time već pomalo bavim, ali to mi neće biti glavno opredeljenje i zanimanje kad završim sa pevačkom karijerom. Nisam ja ovde da ispravljam krive Drine. Imam neke svoje rezone, razmišljanje i ukus. Tako sam pevao i tako pevam. Kome se sviđa – sviđa, kome ne – Bože moj. No, međutim, ja od tih sa kojima radim tražim da se, ipak, vratimo starom izvornom načinu pevanja. Svi ga zovemo italijanska škola sa otvorenim dubokim grlom, sa grudnim tonovima – to su otvorene, predivne lepršave visine…