Ne dirajte pesnike

Pravda je fundamentalna vrednost, ali ako se razdvoji od slobode – poprima lik tiranije, nasilja, a razni totalitarni režimi su to i pokazali. Pravda i Sloboda ime je najautentičnijeg, najčovečnijeg antifašističkog pokreta i antifašističke borbe. Kaza Paund propagira društvene ideale solidarnosti, borbe protiv nejednakih raspodela, neravnopravnosti, i pruža socijalnu potporu i pomoć. To je hvale vredan posao, premda je vezan za propagandu, što, uostalom, važi za svaku partiju.

U osećaju ljudske univerzalnosti, pripadništva ljudstvu, ostvaruje se i obistinjuje svaki zaseban identitet, porodični, patriotski, nacionalni, ili neke druge vrste, koji samo u ovom najvećem skupu nalazi svoju autentičnu vrednost. Kao Italijani se rađamo, ali to ujedno i pre svega postajemo, kako nas uče tršćanske patriote nemačkih, slovenskih ili jevrejskih prezimena, Afrikanci poreklom generali ili predsednici Sjedinjenih Država, Puškin, otac ruske moderne književnosti, potomak Etiopljanina, čuvenog „crnca Petra Velikog“, ili Paola Egonu ili Mirjam Sila, jedna poreklom iz Nigerije, druga iz Obale Slonovače, a sada jedna Padovanka, a druga Palermitanka, izvrsne odbojkašice nacionalnog italijanskog tima koje se instinktivno i prirodno osećaju kao Italijanke. Opsednutost rasom negira sve ovo; to su dobro znale italijanske i tršćanske patriote, od kojih su mnogi bili Jevreji koji su se borili za Italiju i koje su nečasni rasni zakoni hteli da proteraju iz otadžbine.

Nećemo manje voleti Paunda zbog njegove tragične zaslepljenosti i njegova pesnička veličina neće dopustiti da doživimo ozbiljno njegove teorije. On je velikan XX veka, protagonista revolucije u modernoj umetnosti i književnosti koja je potresla i iznova stvorila ekspresivne forme, imaginarijum, lice sveta i istorije, jezik. Ova kulturna i avangarda izraza, protagonista veka, susrela se i sa fašizmom, kako pokazuju neki značajni umetnici, poglavito futuristi koji su fašizmom bili očarani i, postavši ikone režime, akademici sa šeširima, prestali da budu istinski umetnici. Paund nije stavio akademski šešir; ostao je zabludeli prorok koga ne slušaju, izgubljeni pionir onog Zapada koji je voleo.

NJegovi Kantosi, napisani u rasponu od sedamdeset godina, veliko su i neprolazno delo koje želi da obuhvati celokupnost istorije, života i najrazličitijih kultura, od Grka do Italije iz doba komuna, do Provansalaca i Kine, civilizacije kojom se napajao i koja prožima Kantose, katkad zahtevne i neodgonetljive zbog direktnih navođenja kineskih ideograma. Teško je reći da li je reč o jedinstvenoj poemi ili o neuhvatljivom treperenju fragmenata, poput ostalih dela XX veka. U pesničkom stvaralaštvu, naročito u onom koje probija granice, teško je razlikovati neizrecivo od propasti.

Nije dobro od pesnika tražiti političke smernice. Neki od najvećih pisaca XX veka bili su fašisti, nacisti, staljinisti: Pirandelo, Selin, Hamsun, francuski pesnici koji su pobožno odlazili u Moskvu da bespogovorno prisustvuju „Crvenoj misi“, odnosno Staljinovom vešanju mnogih njihovih drugova. I dalje volimo Hamsuna – kao što ga je voleo Singer, uprkos njegovom uzdizanju Hitlera – i Selina, uprkos njegovoj neoprostivoj Bagateli za jedan masakr, no nećemo ih pitati kako da glasamo.

I dalje ih volimo, jer nam njihove stranice pokazuju ono lice i onaj smisao života koje oni sami nisu želeli ili umeli jasno da razumeju. NJihove ideološke tvrdnje i izjave često su u suprotnosti s njihovim snažnim i širokogrudim osećajem života i čoveka, osećajem koji hrani njihovu umetnost, a koji njihova sirova, nesrećna i varvarska ideologija negira. Zahvaljujući njima, razumeli smo i usvojili istine koje oni nisu bili kadri da uoče u svojim delima. Poistovetili su se sa zlom, možda zato što su bolno verovali da je istorija neizbežni tumor i da je zlo tragična istina života. NJihova isklizavanja pokazuju, po njih same poguban i oholo istaknut, prezir univerzalnih ljudskih vrednosti koje nisu bili kadri da odvoje od retorike što ih, svakako, često prekriva. Oni velikani koji su se svojom voljom oslepeli poput Edipa često nam, a da im to nije namera, pomažu da otkrijemo pravi put koji ide u suprotnom smeru od njihovog. Nije dobro, ni u kom slučaju, da ih kitimo značkama ili članskim kartama. Ne dirajte pesnike.

Prevod sa italijanskog: Nataša Gavrilović

Autor je poznati italijanski pisac, redovni kolumnista Corriere della Sera, autor romana Dunav i Obustavljen postupak koji su na srpskom jeziku objavljeni u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs