Ne može mali čovek da bude veliki umetnik

Prijatan je i inspirativan sagovornik, te smo sa njim ćaskali o glumi, životu i još koječemu u ugodnom ambijentu restorana Pomodoro.

* Možete li nam reći nešto o prvom Samostalnom srpskom seljačkom teatru, kako je zamišljen?
– Prvi srpski samostalni savremeni seljački teatar je agencija koju sam osnovao kada sam postao slobodan umetnik. Ime mi je palo na pamet na službenom putu. Zamišljeno je da u početku meni služi da naplaćujem svoj rad i obaveze prema državi. Nadam se da će vremenom prerasti u nešto više… Možda pozorišnu trupu. Voleo bih da ideja o samoodrživoj organizaciji privuče mlade i talentovane ljude koji žele da služe umetnosti.

* Kao mlad glumac koji se već dokazao i koji je nekoliko puta nagrađivan, koliko Vam nagrade danas znače?
– Nagrade sam uvek doživljavao kao potvrdu onoga što sam uradio i kao odgovornost koja preda mnom stoji. Pepi Laković je lepo rekao: „Nagrade pripadaju mladosti. One, za čoveka u mojim godinama pružaju trenutno zadovoljstvo.“

* Da li ste nekada reagovali na nešto što ste doživeli kao ‘nepravdu’ ili jednostavno samo pustite stvari da dalje idu svojim tokom?
– Često reagujem i to uglavnom kada se radi o nekom drugom. Opet, mislim da nisam dovoljno reagovao jer nepravda se koti brzo, kao i sve štetočine.

* Šta je potrebno da uradi reditelj, bilo filma ili pozorišne predstave, da bi delo koje stvori bilo prijemčivo za prosečnog gledaoca, a da pri tome sama umetnost ne izgubi na kvalitetu?
– Da bude sa sobom na Ti i sa delom na Vi. Da poštuje publiku. Zanatski, dovoljno je samo da odredi događaje na nivou scena i glavni događaj dela. Neophodno je i da veruje ekipi koju je izabrao.

* Da li vam se događalo da na predstavi u trenutku zaboravite tekst? Da li improvizujete?
– Trebalo mi je neko vreme da dođem do zaključka da greška na sceni postoji samo ako glumac dozvoli. Naravno da usled premora, prehlade, zvonjave telefona u sali ili bilo koje vrste dekoncentracije dođe do blokade u pamćenju, ali zato su tu kolege, partneri, sufler… Nekad je lakše, nekad teže izvaditi se iz toga. Ponekad je dovoljan samo pogled, gest rukom, pitanje, a ponekad prođe nekoliko večnosti dok se ne prizovemo i vratimo na pravi put. Smešno je, ali i stresno.

* Čini li vam se da su uloge koje ste igrali menjale vaš karakter i pogled na svet ?
– Naravno. Glumac ulogu može da odigra samo ako je razume na ljudskom nivou. Mora da joj se prepusti. Moraju da ga bole problemi lika, mora u sebi da nađe makar ekvivalent tome. To utiče, pogotovo na mlado biće. Sećam se Gorazda Kranjca iz „Janeza“ Siniše Kovačevića, momka bez identiteta, gladnog svega. Desio mi se devedesetih, kada sam imao 23 godine. Idealno za lik, umalo pogubno za mene.

* Ove godine napustilo nas je nekoliko velikih glumaca, što je gubitak za kulturu ove zemlje. Mislite li da u novim generacijama postoje dostojni naslednici Dragana Nikolića, Bate Živojinovića, Marinka Madžgalja, Milorada Mandića Mande?
– Da. Ne postoji skala kada se o tome radi. Postoje glumci koje pamtimo po svakoj ulozi. Oni koji su uspeli na vreme da dođu do sebe, da se prihvate, pa potru i na kraju budu sa sobom na Ti. Oni čine svaku ulogu vrednom sećanja. Drugo, glumci kod nas imaju sreće, jer je lestvica već odavno visoko postavljena. Mora se takođe negovati publika, ne dozvoliti da njima pada kriterijum.

Trebalo mi je neko vreme da dođem do zaključka da greška na sceni postoji samo ako glumac dozvoli. Naravno da usled premora, prehlade, zvonjave telefona u sali ili bilo koje vrste dekoncentracije dođe do blokade u pamćenju, ali zato su tu kolege, partneri, sufler…

* Koji književni lik iz srpske književnosti dvadesetog veka biste voleli da igrate i zašto?
– Odigrao sam Hasana Dželebdžiju. Ne bih dalje da izvoljevam.

* Kao dete ste verovatno imali glumačke uzore koji su vas motivisali da i sami postanete glumac. Da li vas je neko od njih razočarao i pokazao se u mnogo negativnijem svetlu nego što ste očekivali?
– Neke uzore nisam stigao da upoznam. Ne znam kako da odgovorim na ovo pitanje. Uglavnom – ne može mali čovek da bude veliki umetnik.

* Danas je mnogo glumaca na malom tržištu. Postoje li razlike među glumcima koji izlaze iz privatnih škola i sa Fakulteta dramskih umetnosti?
– Ne postoje suštinske razlike između glumaca, davne 1995, kad se otvarala Akademija BK, bio sam među retkima na Fakultetu dramskih umetnosti koji je to podržao i koji je rekao ‘ako’, jer tržište mora da bude otvoreno. Nije bitna polazna tačka, bitno je ko zna da radi posao. Ubeđen sam i uveren sam, što mi se na masi primera i dokazalo, da ima fantastičnih glumaca koji izlaze sa Akademije BK, sa Akademije lepih umetnosti i sa FDU kao što iz tih ustanova izlaze i promašeni ljudi. Bitna je škola, bitan je pedagog. Ali, više kao životni pedagog, a ne kao pedagog u glumi. Niko tebe ‘ne može da napravi na glumca’. Sam od sebe praviš glumca. Neko od tebe treba da napravi svesnog čoveka koji u sebi pronalazi, budi i stvara glumca. Mislim da je u tome ključna razlika. Ako se škola poklopi sa talentom to je pun pogodak.

* Da li vam prijaju poređenja sa starijim ili mlađim glumcima?
– Neka mi poređenja naravno prijaju. Neka poređenja sam i priželjkivao da doživim. Prija kad vam kažu da podsećate na Paju Vuisića ili Batu Stojkovića… Da biste mlade glumce videli kao zrele i fantastične glumce, morate im davati zadatke, a ne kao poslodavac da razmišljate samo o zaradi i tome šta će publika prvo da prepozna: pa onda ako imate Bosanca, zovite LJubu Bandovića. Ne treba to raditi, naprotiv, LJuba je to već odigrao, dajte da vidimo ko drugi može to da odigra. Ne treba mlade ljude ukalupljivati, treba ih granati. Masa glumaca je upala u fah i ljudi iz toga ne mogu da se izvade. Dakle, dajte glumcima zadatke. Niko od nas nije upisivao i završavao akademiju da bi radio jedno te isto ceo život. Treba rizikovati i pogrešiti, pa će se onda znati zašto nešto ne treba da se radi.

* Na čemu trenutno radite?
– Na trećoj sezoni TV serije „Vojna akademija“. Početkom jula počinjem da snimam prvu sezonu sitkoma koji se zove „Ne zvocaj“. To je duhovita priča o tri bračna para koji ćemo raditi za Prvu televiziju, a u oktobru me čeka Duško Kovačević i Zvezdara teatar sa novim komadom o kome još ništa ne mogu da otkrijem.