Debitantski dugometražni film „Svi severni gradovi“ mladog, ali već nagrađivanog reditelja Daneta Komljena imaće svetsku premijeru na Filmskom festivalu u Lokarnu, koji počinje sutra.
Ovo ostvarenje biće prikazano u petak, 5. avgusta, u okviru selekcije Znaci života.
Film prati Bobana i Borisa koji žive u napuštenom kompleksu gotovo identičnih bungalova, okruženi zalutalim magarcima, plastičnim bocama, crvenim bobicama, trskom, visokim drvećem i nadničarima. U plavom šatoru podignutom u jednoj od soba, njih dvojica dele odnos koji nema imena. Utabani šabloni njihove svakodnevice bivaju pomereni dolaskom Daneta u ovaj skriveni prostor. Sa njim dolazi i spoljni svet i donosi priče o drugim vremenima, o gradovima na severu i jugu, o pravljenju nečega. Nove veze se uspostavljaju, a stare menjaju. Glavne uloge igraju Boban Kaluđer, Boris Isaković, kao i sam reditelj.
Dane Komljen, rođen 1986. godine, studirao je filmsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, nakon čega je završio master studije iz oblasti savremene umetnosti na visokoj školi Frenoa u Francuskoj. Autor je nekoliko kratkih i eksperimentalnih filmova koji su prikazivani i osvajali nagrade na najprestižnijim evropskim festivalima – u Roterdamu, Marseju, NJujorku“ „Ja već jesam sve ono što želim da imam“ prikazan je na Kanskom festivalu 2010. godine u selekciji Sinefondasion gde je osvojio treću nagradu, dok je „Naše telo“ nominovan 2015. godine za nagradu Evropske filmske akademije, takozvanog „evropskog Oskara“.
* S obzirom na brojne nagrade koje su vaši kratki filmovi osvajali koliko je vaš put do prvog dugometražnog filma zbog toga možda bio lakši? Odnosno, da li je?
– Ne želim da se žalim. Toliko ljudi koje poznajem i koji žele da naprave prvi dugometražni, peti eksperimentalni, deseti dokumentarni, ne uspevaju da dođu do toga. Divni ljudi, sa divnim idejama. Ovaj film je tu. „Sve severne gradove“ pravili smo kao film sa mikrobudžetom i opet nam je bilo potrebno četiri godine da ga završimo. Sa dvadeset i nešto ne možete očekivati nekakav poseban treman bez obzira na to koliko su vaši kratki filmovi bili voljeni. Ono što je bila naša odluka je da ga napravimo tiho i usamljeno. Ovaj svet je gomila govana. Ma koliko privremeno, film je naše sklonište.
* „Svi severni gradovi“ govori o Bobanu i Borisu i njihovom neimenovanom odnosu…
– NJih dvojica nisu otac i sin, nisu dva ljubavnika, nisu dva prijatelja, nisu dva brata. Nije jasno koliko dugo njih dvojica već žive tu gde žive, u plavom šatoru koji su podigli u beloj sobi jednog od gotovo identičnih bungalova u nizu. Teško je i sa sigurnošću reći koje je godišnje doba. Kada upoznate nekoga, u prvom trenutku deluje kao da je sve moguće, da svaka budućnost može biti vaša. Boban i Boris su odlučili da ne napuste taj utopijski trenutak i u „Svim severnim gradovima“ se proverava koliko se taj trenutak utopije može raširiti, koliko toga taj odnos može da uključi, a da ostane otvoren i neodrediv.
Film ovome pristupa neposredno. Ako odlučite da živite sa nekim van društva, van proizvodnje, bez vode, bez struje, u jednom napuštenom prostoru, u jednoj drugačijoj svakodnevici, kako živite to? Kako nabavljate vodu? Kako se grejete? Kako se čistite? Kako spremate hranu? Koliko novca vam je potrebno? Koje stvari su vam neophodne, a ne možete da ih pronađete i prosto prisvojite? Koliko često morate da radite? Koliko često morate da spavate? Kako ste zajedno? Kako živite zajedno? Kako volite? Niz ovih pitanja je manje više scenario „Svih severnih gradova“.
* Kazali ste u jednom intervju da dosad niste našli način da pravite filmove bez uplitanja ličnoga. Ovaj put se i fizički prisutni u filmu…
– Hteo sam da sabotiram samog sebe, da se opteretim nečim drugim dok pravim film, tako da ne bih suviše režirao. Video sam kako se ljudi uzbude kad režiraju, pogotovo po prvi put nešto veće i duže, i onda hoće svašta da nabacaju unutra. Hteo sam od pobegnem od takvog zanosa i moje rešenje je bilo da radim nešto drugo i tako ostavim film na miru, da se pretvori u šta god mu drago. Kada sam počeo da se igram proširivanja tog trenutka utopije u kome je sve moguće, logično je bilo da postavim i sebe u jednačinu. U redu, šta još može da uđe u igru, koji još element može da se uvede. Nakon što sam odlučio da ćemo snimati sa dve kamere tako da jedna snima ono što je napisano ili dogovoreno, a druga sve ostalo, i ono što izmiče i okleva, uključivanje mog prisustva je bio tek jedan od koraka u nizu. Zapravo sam tek noć pred prvi snimajući dan ispred kamera shvatio da će ta nužnost morati da se i izvede.
Na kraju, kada je snimanje bilo gotovo, bilo je jasno da postoji i izvesno zadovoljstvo u igranju nekog ko se pojavi i sve pokvari.
* U vašoj biografiji, koja se navodi uz sinopsis filma, piše da ste rođeni u Jugoslaviji. Koliko vam je važan taj prostor, koji više ne postoji?
– SFR Jugoslavija se pojavljuje na nekoliko načina, kao i Nesvrstani, i radikalni modernizam, i dekolonizacija. Na neki način, sve su to duhovi 20. veka kome kao da smo prebrzo okrenuli leđa. Ipak, to je bio vek u kome je horizont drugačijeg sveta bio na vidiku. Sloboda, jednakost, utopija, tada ste ove reči mogli češće da čujete. U ovom svetu u kome već postoji toliko toga, Boban i Boris koriste jedan napušteni prostor i dopisuju mu drugačiju namenu. Oni ne pokušavaju toliko da stvore nešto novo, koliko da preurede ono što već postoji, nešto što je tu, nešto blisko i otvoreno. Ako je to moguće sa napuštenim prostorima, zašto ne bi bilo moguće sa napuštenim snovima.
* Ovo biografska odrednica može se shvatiti i kao politički čin. Koliko se vaše političke ideje kriju u vašim filmovima? Da li je za vas umetnost i politički čin?
– Ne, umetnost i politika nisu međusobno zamenjive, one nisu isto.
* Dobili ste brojne nagrade i za poeziju? Kakve vam mogućnosti daje ova umetnost za razliku od kinematografije? Imaju li reči prednost nad slikom ili je obratno?
– Ovaj film pokušava da ponudi jedan prostor jednakosti. Između ostalog, jednakosti i suživota reči i slika. U „Svim severnim gradovima“ kao da ne dolaze sa istog mesta, ali ni jedne, ni druge ne stoje same za sebe. Ovde nema mnogo reči. Ipak, svaki put kada se jedan od monologa pojavi, reči preobrate način na koji slike vidimo, otvarajući nove mogućnosti. Svaka od priča ponudi drugo mesto sa koga može da se posmatra odnos ova dva čoveka. Ta promena se dešava i u suprotnom smeru. Dok Boban i Boris pričaju priče jedan drugome, uvek vidite lice onoga koji priči svedoči, i onda, nakon tog lica, slike odvedu reči negde dalje. U „Svim severnim gradovima“ se mnogo više sluša nego što se govori.
*Jugoslovenska kinematografija nastala je na temeljima avangardnog i eksperimentalnog filma. Kakvu poziciju ova vrsta sedme umetnost ima danas u domaćoj kinematografiji?
– Ono što mi se čini kao najbitnija promena, i to važi za prostor mnogo širi od Jugoslavije, jeste da avangardni ili eksperimentalni ili čisti film ne pokušava da odredi sebe u suprotnosti na nešto drugo, na mejnstrim, multipleks i tržni centar. Čini mi se da ta vrsta suprotstavljanja više nije upotrebljiva. Film je film, u svim svojim oblicima, i kada je slobodan, i kada nije. U takvom odnosu je teže odrediti stvari i reći: da, ovo je avangarda, ovo nije; ali isto tako čini celu stvar dubljom i gušćom. „Svi severni gradovi“ je sastavljen od toliko različitih elemenata, ni sam ne znam kako bih ga sa sigurnošću nazvao. Meni su takvi filmovi najdraži, samo svetlost koja nema ime.
Premijera u Beogradu krajem godine
Film „Svi severni gradovi“ snimljen je u koprodukciji Dart filma (Srbija), Pro.ba i Vizart (Bosna i Hercegovina) i Code Blue (Crna Gora), a projekat su podržali holandski Fond Hubert Bals, Filmski centar Srbije, Fondacija za kinematografiju Sarajevo, Direktorat za kulturnu baštinu Ministarstva kulture Crne Gore, kao i Nacionalni studij za savremenu umetnost Frenoa.
Odmah nakon Lokarna, film će biti prikazan na filmskim festivalima u Sarajevu i NJujorku. Premijera u Beogradu očekuje se do kraja godine.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
