Ne možete se nadgornjavati sa Pahomijima ovog sveta

Ova predstava u kojoj će naslovnu ulogu igrati Vojin Ćetković, dok će Don Žuanovog pratioca Zganarela tumačiti Sergej Trifunović, biće premijerno izvedena u nedelju, 26. februara. Komad je režirao Gorčin Stojanović koji objašnjava da je monolog Molijerovog junaka pri kraju komada, koji je ironična pohvala licemerstvu, u stvari tekst o našoj civilizaciji.

– U tom tekstu se nalaze četiri stvari koje su veoma aktuelne. Don Žuan kaže: sudiću drugim ljudima, goniću svoje neprijatelje, govoriću lepo samo o sebi, meriću svet svojim merilima. Ne mogu da zamislim šta je aktuelnije danas od toga – kaže reditelj. On dodaje da je „Don Žuan“ jedna od onih stvari koje ga se najviše tiču.

* Svako vreme imalo je svoj odnos prema Don Žuanu. Za neke je bio zločinac, za neke melanholik koji se bori sa svetom. Kako vi vidite savremenog Don Žuana?

– Ja sam siguran da je po sredi melanholik. Melanholik je osoba koja na određeni način doživljava svet. Za mene je važna stvar reći da sam ja pre skoro 40 godina bio panker. Zašto je to meni važno? Zbog toga što su pankeri, svojim izgledom, muzikom koju smo slušali… reč je o jednoj modi, ali za nas sa 14 godina sve to je bio jedan stav prema svetu. To naravno traje dve-tri godine. Ali za razliku od prethodnih omladinskih subkultura, pank nije bio izvan sveta. To nije bio zaborav hipija ili ideja – svet je takav, hajde da ga popravimo na ovaj način. To je bilo nešto drugo. Uzmete jedan tatin ili dedin sako, građansko odelo vašeg pretka, malo ga uništite zihernadlama ili bedževima, i ponašate se kao luda na kraljevskom dvoru. Ili kako kaže Bulgakov – kao Molijer u odnosu na Luja. Mi smo bili ti koji svetu govorimo „ovo ste vi, gledajte“, „to čega se gadite, to ste vi“. Eto to je za mene Don Žuan i dan danas.

* Tirso de Molina je Don Žuana osmislio kao grešnika, koga treba kazniti. Kako smo mi u međuvremenu od Molijera na ovamo postali milosrdniji prema Don Žuanu?

– Ja mislim da je Molijer bio drastično drugačiji u odnosu na Tirsa de Molinu, a i kod Tirsa de Moline bih pronašao tragove simpatije. Ali ja mislim da je Molijer veoma milosrdan. Jan Kot ironično kaže kako Don Žuana kažnjava scenska tehnika. Zato što je Molijer morao da građanstvu kaže „ovaj će biti kažnjen“ i to vrlo formalno.

Dramaturg ove predstave bio je Šarl Bodler i njegova pesma „Don Žuan u paklu“ nedvosmisleno govori o tome da Don Žuan plaća Harunu da ga preveze na drugu stranu. I da je on, dok ga čamac vozi na drugu stranu, zagledan u mutne vode koje ostavlja. Za mene je to slika melanholika koji, kao i svaki melanholik koji klateći se nad ponorom sveta u kome treba ostati ili u koji treba skočiti u jednom trenutku, odluči da proba da hoda po vodi pa mu se to naravno ne desi. Molijer je blasfemičan i onda i sada iz jednostavnog razloga. Don Žuan je slika u ogledalu Isusa Hrista. I na kraju kod Molijera a i kod nas Zganarel kaže: „Jeste sad svi zadovoljni… i prevarene žene, i pogaženi zakoni… U redu. Neka bude tako.“ To je to o čemu se radi. Don Žuan je na neki način ono što je u hrišćanskoj eshatologiji Hrist.

* Molijerov licemerni svet danas nam je, čini se, nikad bliži. Don Žuan je neko ko se ruga svemu svetom. A šta je u današnjem svetu nešto u šta ne sme da se dira?

– Veliki komadi se obraćaju čovekovim mogućnostima, a ne čovekovoj trenutnoj situaciji. U tom smislu mi smo pokušavali da postavimo pitanje sebi pa onda i publici koja će se sama odrediti na osnovu onoga kako će suditi Don Žuanu. To je da Don Žuan postavlja pitanja nad nekim od tih institucija građanskog društva, kao što je građanski brak, kao što praktična vera – crkva, maniri, dobri običaji, u opšte jedan takav svet… Vi danas imate priče o tome koje su u nekim drugim medijima isto to. Šta su „Dva i po muškarca“ nego „Don Žuan“? Šta je Čarli Šin nego neka pojednostavljena i svedena verzija toga. U tom smislu, blasfemija nije dnevno-aktuelna stvar. Ne možete se vi nadgornjavati sa Pahomijima ovog sveta. Dakle, šta se dalje ima reći? Dovoljno je da vidite one slike Kačavendinih dvorova, vi nemate šta dodati. Nemate šta da kažete na tu temu. Ja da ponavljam svet ne mogu. Ja se ne bavim ponavljanjem sveta. Ja pokušavam da budem umetnik u pozorištu. Da konstatujem da je nešto tako pa da onda još to opljunem… Pa za to su mi dovoljne dve rečenice u kolumni. Ono čime se mi bavimo je šta je to u čoveku kao jedna ljudska mogućnost i sa druge strane, druga ljudska mogućnost. U toj napetosti, u toj slici u ogledalu, u kojoj su jedan drugome okrenuti Zganarel i Don Žuan, zapravo se nahodi ceo jedan kompleks „Don Žuana“, da tako kažemo.

* Ko to onda danas može da sudi Don Žuanu?

– Svako, a najpre on sam sebi. 

Trifunović: Tekst se otkriva igranjem

Sergej Trifunović, koji igra ulogu Zganarela, na konferenciji za novinare kazao je da misli da je autorska ekipa napravila dobru predstavu, koja će igranjem postati još bolja.

„Tekst se otkriva igranjem. Možete drviti na predstavama o teoriji ali tek kada izgovorite tekst, on vas prodrma“, rekao je Trifunović dodajući da je Molijer, kao i Šekspir, bio glumac, te je zato danas i najvažniji pisac.

Vojin Ćetković, novi Don Žuan, napomenuo je da oni nisu osavremenljivali Molijerov tekst.

„Don Žuan je i zločinac i melanholik. Ne treba banalizovati bilo koji lik iz sveta literature. On je čovek. Nije na nama da mu sudimo. Mi mu nismo sudili dok smo radili na ovoj predstavi. Mi smo tu da prikažemo, a na publici je da sudi“, zaključio je Ćetković.

Pored Ćetkovića i Trifunovića u ansamblu su još: Anđelika Simić, Vojislav Brajović, Marko Baćović, Dubravko Jovanović, Milica Janevski, Goran Daničić, Jovana Gavrilović, Slobodan Tešić i dve poznate umetnice – Sonja Vukićević, baletska umetnica i koreograf (igra Vreme) i sopran Katarina Jovanović (igra Pakao). Biće ovo treća predstava rađena po Molijerovim komadima koja će se naći na aktuelnom repertoaru JDP-a (pored predstava „Tartif“ u režiji Egona Savina i „Uobraženi bolesnik“ u režiji Jagoša Markovića).