Položaj žene u kulturi danas je bolji nego pre pola veka, glavni problemi su upotreba reči feminizam, „ženski“ filmovi ili „ženski“ romani koji nose pežorativno značenje, ali i predrasude da se neki poslovi i dalje posmatraju kao „muški“ dok se žene i dalje pitaju da li planiraju da rađaju – to su teme koje su se povele na debati povodom Svetskog dana kulturne raznolikosti za dijalog i razvoj, a koju je organizovao Zavod za proučavanje kulturnog razvitka.
Debata je održana onlajn na FB stranici Zavoda, pod nazivom Rod i kultura u Srbiji: napredak na ivici? Program su moderirale Bojana Subašić i Marijana Milankov, istraživačice Zavoda.
Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, kao Nacionalna kontakt tačka za Unesko Konvenciju o zaštiti i unapređenju raznolikosti kulturnih izraza, tradicionalno obeležava 21. maj, ukazujući na važne teme u okviru pojma kulturne raznolikosti, koji afirmiše kulturnu politiku baziranu na poštovanju ljudskih prava, promociju interkulturnog dijaloga i borbu protiv svih oblika diskriminacije. Na tragu ove teme, otvorena je diskusija sa umetnicama u Srbiji o rodnim jednakostima ili nejednakostima u sektoru kulture, posebno u oblasti stvaralaštva žena, u aktuelnim prilikama u Srbiji.
Biljana Krstić, etno muzičarka, smatra da su se žene borile i ranije, a bore se i sada na svim poljima pa i u umetnosti.
– Položaj žene u kulturi i umetnosti danas je zaista na boljem nivou, u odnosu na neka vremena kada sam ja bila devojka. Mnoge žene su danas izgradile uspešne karijere i uspele su da usklade sve obaveze i sa porodicom – primetila je Krstić i dodala da u vreme kada je ona počinjala da peva, pre 45 godina, žene nisu bile tako hrabre i nisu imale baš toliko samopouzdanja, nisu ni toliko verovale u to što rade jer su stalno očekivale podršku i nekog da ih progura. – Danas to nije slučaj – zaključila je ona.
Biljana Cincarević, slikarka, složila se sa Biljanom Krstić da je trenutno mnogo drugačija situacija nego kada je ona počinjala, pre dvadeset godina.
– Od završetka studija vodilo me je istraživanje ženskog principa putem da se bavim ženom i ženskim arhetipom. Tada sam nažalost doživljavala razne diskriminacije, kao i mnoge moje koleginice. Poput, da li si previše debela ili si previše mršava, da li si ružna ili si lepa, da li si obukla kratku suknju, imaš li dekolte… to se događalo. Ne bi trebalo da sudimo po tome kako ko izgleda i kada je ko završio svoje obrazovanje, već po onom kakva dela ostavlja iza sebe – konstatovala je umetnica ali i dodala su njoj prepreke bile samo vetar u leđa.
Članice benda Frajle primetile su da se ženama u muzici često daju komentari poput „jao, pa da li je to moguće“, kada na primer žena svira bubanj, a da se ti komentari nikada ne daju muškarcima.
– Ima predrasuda u smislu, „pa dobro, da li ti misliš da rađaš?“ Ne mislimo da je to neka loša namera, ali i dalje u našem društvu nije nekulturno da se to pita, da se zadire u nečiji život… – primetile su one.
Maja Todorović, scenaristkinja, zapazila je da i dalje postoji taj momenat da film koji većinski rade žene zovemo „ženski film“, i da je to floskula koja je ušla kod nas u upotrebu, ali nije definisana i ne se šta tačno znači. Kako kaže, nju ne koriste ljudi uvek u negativnom smislu, ali daje ima neki prizvuk da je to nešto što je rodno određeno i samim tim interesantno ženskoj publici i zašto bi onda jedan muškarac gledao ženski film.
– Nikada se ne postavlja to pitanje zašto žene čitaju muške pisce i gledaju filmove u kojima su muškarci glavni junaci. Isti problem imamo i u književnosti, nikada ne kažemo, ovo je „muški roman“, prosto je roman, ali zato često čujemo ono „ženske teme i ženski pisci“ – primetila je Todorović.
Jelena Bajić Jočić, rediteljka, kazala je da, bez obzira što UNESCO studije zvuče „crno“, na mnogim vodećim pozicijama u televizijskoj i filmskoj produkciji, i na mnogim vodećim pozicijama, jesu žene.
– Sve je veći broj žena reditelja, što je do sada bilo retko, ali su te nove generacije borbenije i hrabrije. Vidi se pomak – ističe ona, ali i dodaje da žena ipak mora da bude za dvadeset odsto striktnija i disciplinovanija da bi se pokazala, jer bez toga lako može da izgubi kredibilitet.
Tamara Krcunović, glumica, primetila je da kada danas upotrebimo reč feminizam ili feminista, to uglavnom zvuči pežorativno, i da prilikom korišćenja te reči čovek treba da se pravda.
– Feministi treba da budu i muškarci i žene, ne postoji muško-žensko, crno-belo, iz moje vizure prava pripadaju svima po rođenju. Muškarci treba da se izbore za ta naša prava, jer će njima biti mnogo lakše u tom patrijarhalnom svetu koji danas sve više produbljuje jaz između žene i muškarca, jer mi kao dobijamo neka prava, a oni mučeni i dalje misle da treba da donesu pare kući i da su bezvredni ako nisu završili neki dobar posao. I dalje ne mogu da pokazuju svoja osećanja onako kako ih žene pokazuju, kako mi pokazujemo našu ranjivost i krhost. Kada bi se oni izborili zajedno sa nama za apsolutnu jednakost, oni bi skinuli sebi težinu sa grbače, jer kod nas je normalno da se muškom detetu da novac da plati piće, a da žene kada odrastu veruju da muškarac treba da odradi sve te stvari za njih, ali ne ako smo jednaki ljudi, jer onda smo jednaki i u osećanjima i u doprinosima porodici i u svemu – zaključila je Krcunović.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
