Ne postoji istorija pozorišta bez Mijača

Iza njega su ostale predstave koje su i danas u kolektivnom pamćenju, silna priznanja, a odškolovao je i generacije studenata.

Rođen je 17. aprila 1934. godine u Bijeljini. Režiju je studirao na Akademiji za pozorišnu umetnost u Beogradu. Bio je reditelj Narodnog pozorišta Tuzla i Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Bio je profesor režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu od 1972. do 1997. godine.

– Ja sam, zaista, mislila da je on večan, kaže za Danas Gorica Mojović, povodom odlaska Dejana Mijača, akademika, pozorišnog reditelja, mudraca, profesora u penziji Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, ali vazda mladog duha.

– Verovala sam u njega da je večiti. Zato što se tako ponašao. Zato što ga ništa nije savladalo. Imao je raznih zdravstvenih problema ali se nikad nije predavao. Nikad tome nije pridavao važnost i uvek je bio mudar.

On je najmudriji.

Ja nikad nisam upoznala mudriju osobu od Dejana Mijača. Pri tom nikada nije bio ostrašćen ni prema kome. Samo je bio mudar i sve je razumeo. Ne postoji istorija pozorišta bez Dejana Mijača. Ne samo srpskog, podseća Gorica Mojović.

Ona kaže da je Mijač uvek zračio optimizmom i da ga je često citirala. Seća se, kaže, kad su se našli u „njegovom“ restoranu Mihailo na Obilićevom vencu pred početak pandemije korona virusom.

– Nađemo se tu i pitam ga: „Dešo, kako si?“, a on: „Pa, šta da ti kažem, ja sam ti na listi čekanja.“ Kad je počela korona, stalno sam to ponavljala. On je shvatao da je na listi čekanja, ali ga to nije ometalo da bude vedar.

Za mene ne postoji ništa bez njega.

Bez tog njegovog optimizma, njegove racionalnosti, njegove mudrosti, njegove tolerancije prema svima, razumevanja stvarnosti…

Bez obzira na to što je sve shvatao, ni prema kome nije bio ozlojeđen. Nikoga nije mrzeo.

U pozorištu nema većeg, zaključuje Gorica Mojović.

Režirao je na mnogim scenama u Jugoslaviji, a posebno u Novom Sadu (oko 40 režija), Beogradu, Zagrebu, Somboru i Nišu.

Mijač je bio akademik SANU od 2021. godine.

„Izabrao sam profesiju u kojoj sam imao, ne samo mogućnost, nego i obavezu da saopštavam ono što mislim da je vredno nekome reći. A bez te unutrašnje slobode da se nešto kaže nema mogućnosti za bilo kakvo opštenje. Sada, kada sve saberem, shvatio sam da sam bio, na neki način, čovek koji nije mogao biti u određenim granicama. Mene nisu mogli da smeste u bilo čiji šablon“, govorio je Mijač.

Reditelj je bio nedavno i ličnost dana Danasa, a u tom tekstu je istaknuto da je veliki i višeznačni opus koji danas nosi njegov potpis ostavio dubok trag kroz 174 predstave koje je režirao .

Preveliki bi bio spisak Mijačevih nezaboravnih predstava i po delima Čehova, Šekspira, Molijera, Biljane Srbljanović…, ali se u sećanju savremenika posebno izdvajaju dva pozorišna događaja koja su prevazišla samu umetnost.

„Golubnjača“ iz 1982, koju je Mijač režirao po tekstu Jovana Radulovića, ostala je upamćena kao zabranjena predstava i jedna od najvećih i najmučnijih umetničko-političkih afera posttitovske Jugoslavije.

Partijski komesari su smatrali da „Golubnjača“ razotkriva već poodmakle krhotine našeg bratstva i jedinstva, pa su Radulović i Mijač kao „neprijatelji“ države doživeli neviđeni „masakr“ u javnosti.

A njegovi „Rodoljupci“ iz 1986, sa vrhunskom glumačkom postavkom JDP pozorišta, doneli su novi uvid u likove poznatih Sterijinih lažnih patriota, i gotovo anticipirali događaje koji će započeti 1990-ih.

I upravo taj umetnički i lični moralni integritet Dejana Mijača svih ovih decenija čini ga jednim od najvećih, najvažnijih i najneophodnijih u našoj kulturi i društvu.

Mijačev hrabri i čestiti duh do danas je ostao jedna od onih retkih i toplih svetiljki koja u ovoj tami brani naše toliko već pogubljeno građansko i svako drugo dostojanstvo.

Duhom uvek najmlađi

U karijeri dugoj više od šest decenija, Mijač je režirao domaća i svetska klasična dramska dela, a na planu njihovog tumačenja uveo je vrstu modernizma koji nikada nije bio nametljiv ili spoljašne pririode, zbog čega mu je do danas ostala odrednica da je svojim duhom „najmlađi reditelj“ srpskog pozorišta.