Ne postoji ništa što dete ne može da shvati

Verujem da sam „Andersenovu“ nagradu dobio zato što imam kinesku „zaleđinu“ i što sam se u stvaralaštvu oduvek oslanjao na kineske književne izvore i pisao kineske priče. Iako ove priče mogu da se dogode samo u Kini, one odražavaju pitanja s kojima se susreće čitavo čovečanstvo. S druge strane, nagrada koju sam dobio ne može se posmatrati odvojeno od promocije celokupne kineske književnosti, koja u poslednjih nekoliko godina sve više dobija na značaju. Nakon što je kineski pisac Mo Jen osvojio Nobelovu nagradu, veliki broj ljudi zainteresovao se za kinesku književnost i ukazao joj poverenje. Da nije bilo tog uzleta kineske književnosti, ni ja ne bih dobio ovu nagradu – kaže u razgovoru za Danas jedan od najpopularnijih kineskih pisaca za decu Cao Vensjuen, ovogodišnji dobitnik Nagrade „Hans Kristijan Andersen“, koja se smatra „Nobelom“ za književnost za decu.

Cao Vensjuen je ovo veliko svetsko književno priznanje dobio za roman „Slamnata koliba“ koju je nedavno na srpskom jeziku objavio Kreativni centar, čiji glavni urednik Simeon Marinković smatra da je to „jedna od najlepših knjiga o detinjstvu i odrastanju“. Isti izdavač uskoro bi trebalo da objavi i Caovu slikovnicu „Put vetra“. Obe knjige sa kineskog jezika prevela je Una Mišković.

* Kako je nastala knjiga „Slamnata koliba“ i da li je autobiografska?

– Ovaj roman objavio sam 1997, pre skoro dvadeset godina. Moglo bi se reći da je bestseler – do danas je objavljeno više od 300 izdanja „Slamnate kolibe“, koja je prodata u više od deset miliona primeraka. U Kini nijedna druga knjiga za decu nije imala toliki tiraž. Smatram da pisanje počinje iz onoga što dobro poznajemo. Mnogo godina u meni je postojala želja da napišem ovaj roman. U svojim sveskama imao sam zabeležene raznorazne ideje. U početku su one bile nepovezane, a ponekad i potpuno kontradiktorne. Razbistrile su se tek kada sam počeo da pišem. Bilo mi je potrebno tek nešto više od mesec dana da završim ceo roman. „Slamnata koliba“ u velikoj meri uključuje moja životna iskustva, mnogo toga što je u njoj opisano doživeo sam kao dečak – čak bi se moglo i reći da smo glavni junak romana Sang Sang i ja ista osoba.

* Koliko su detinjstvo i odrastanje važni za svakog čoveka i da li je to jedan od razloga zbog kojih su ovakve knjige za sve generacije?

– Ne samo pisci nego i pedagozi, psiholozi i sociolozi imaju razne teorije pomoću kojih mogu da vam daju opširan odgovor na pitanje o značaju detinjstva. Dobra knjiga za decu mora imati više dimenzija: emotivnu, estetsku, ljudsku… Osim toga, ona mora biti usredsređena na zdravlje dece i njihov sveobuhvatni razvoj. Takva knjiga nije samo za decu, nego i za odrasle. U Kini takva dela nazivamo knjigama za čitaoce od nula do devedeset devet godina. Oko jedne trećine čitalaca „Slamnate kolibe“ jesu odrasli, dok su ostale dve trećine deca. Nadam se da je moja književnost takva – namenjena svima.

* Poetično opisujete težak život na kineskom selu, ali niste izostavili nijednu od tema važnih za odrastanje – pitanja različitosti i prihvatanja u društvu, odnosa u porodici, prvih ljubavi, požrtvovanja, rivaliteta među dečacima, suočavanja s bolešću i smrću – kao ni probleme „sudara“ sa svetom odraslih: finansijsko propadanje porodica, izneverene ljubavi, društvenu solidarnost i nepravde… Zašto ste se opredeli za takav komleksan pristup, u kojem se, u okviru svih tih socijalnih tema, govori i o lepoti prirode i ističe se sklad u kojem ljudi s njom žive?

– To možda ima veze s mojim pogledom na književnost i stvaralaštvo. Nikada sebe nisam smatrao tipičnim piscem dečje književnosti, koji već na početku pisanja odluče da je njihovo delo namenjeno deci. Tokom rada na knjizi oni često razmišljaju o svojim čitaocima. Dok pišem, ne razmišljam o čitaocu. Verujem da ne postoji nijedan problem s kojim se dete ne može ili neće suočiti. Potrebno je da prema deci imamo ravnopravan odnos – ne treba se „spuštati na kolena“ i udovoljavati ili ugađati deci. Tokom odrastanja deca se mogu suočiti s pitanjima smrti, izdaje, bolesti, s takozvanim teškim temama. Nije potrebno očekivati od dece da ih zaista iskuse, nego da čitajući osete i razumeju ta pitanja, da obogate svoje iskustvo i emotivno sazru. Takođe, ne treba omalovažavati niti obezvređivati dečju sposobnost razumevanja i prihvatanja. Ne postoji ništa na svetu što dete ne može prihvatiti ili doživeti.

* Filmska verzija „Slamnate kolibe“ pojavila se 1998, a Vi ste za scenario dobili nagradu „Zlatni petao“. Šta mislite o ekranizaciji knjiga?

– U poređenju s književnošću istorija filmske umetnosti nije duga, ima tek 120 godina, ali film poseduje posebnu čar i moć da oživi ličnosti iz knjiga. Osim toga, današnji ritam života je brz, a film na neposredniji, lakši i brži način dopire do publike. Da bi se pročitao jedan roman, potrebno je nedelju ili više dana i danas se sve više mladih radije opredeljuje za odlazak u bioskop i za 120 minuta gledanja filma. U razvijenim gradovima to je svakidašnji prizor. Filmske verzije izvrsnih književnih dela, onih što govore o izuzetnim ljudskim vrednostima o kojima svako treba da razmisli, publici i dalje mogu da prenesu isti sadržaj. U tom smislu, roman i film nisu u suprotnosti. Oni predstavljaju različite umetničke forme, koje publici mogu da prenesu mnogo toga lepog. Ipak, moje je mišljenje oduvek bilo da gledanje filmova ne može u potpunosti zameniti čar čitanja. Prilikom ekranizacije romana mnoge scene bivaju izmenjene ili izbrisane zbog vremenskih i drugih ograničenja. To u velikoj meri utiče na zaokruženost dela i postavlja visoke zahteve scenaristima, rediteljima i glumcima. Uvek se zalažem za čitanje knjiga, posebno kada je reč o mladima. Nadam se da mogu da odvoje malo vremena kako bi se smirili i, stranicu po stranicu, pročitali neku knjigu i osetili snagu pisane reči.

* Da li možete da kažete nešto više o savremenoj književnosti i izdavaštvu za decu u Kini?

– Rekao bih da postoje dve vrste dela: jedno su zanimljive fantastične priče prepune maštovitih opisa, kao, na primer, serija knjiga o Hariju Poteru, a drugo su dela s kojima deca osećaju bliskost i koja odražavaju njihova razmišljanja, u čijim junacima i događajima mogu pronaći odraz svog života. Živimo u vreme brzog tehnološkog razvoja. Brzina s kojom danas dobijamo informacije pre deset godina nije se mogla ni zamisliti. Ta raznovrsnost neizbežno privlači dečju pažnju. Ipak, kineski mladi roditelji mogu da razumeju značaj koji čitanje knjiga ima za njihovu decu. Oni poklanjaju mnogo pažnje odgoju čitalačkih navika svoje dece i voljni su da odvoje vreme za čitanje s mlađom decom. Na državnom nivou veoma se drži do popularizacije čitanja. Pored toga što se svake godine u avgustu i septembru u Pekingu organizuje Pekinški međunarodni sajam knjiga – BIBF, organizuje se i veliki broj književnih manifestacija različitih razmera. Svake godine država organizuje ocenjivanje različitih žanrova knjiga i pravi liste najboljih dela objavljenih u toj godini, a zatim ih preporučuje široj čitalačkoj publici. Škole takođe prave liste preporučene literature i motivišu decu da čitaju dobre knjige.

* Koliko književnost za decu u Kini crpe inspiraciju iz kineske kulture, tradicije i kineskih vrednosti i da li se oseća uticaj Zapada?

– Kina je zemlja prostrana kao okean, zemlja u kojoj se u jednom danu, u 24 sata stalno rađaju nove priče. Sve priče ponikle na tom podneblju jedinstvene su i Kina za sve domaće pisce predstavlja veliku riznicu književne građe. Kineska tradicionalna kultura i vrednosti prenose se već hiljadama godina i duboko su u srži svakog Kineza. Napuštanjem tih kulturnih korena nestaje i čitavo more priča, možda se čak prilazi bliže i završetku celokupnog književnog života. Oni koji žele da imaju uspeha u književnom stvaralaštvu moraju razumeti nešto važno – zemlja koja ih je odgojila za njih predstavlja neiscrpan izvor građe, ali pitanja koja se razmatraju moraju biti univerzalna. Građa dela treba da bude kineska, a tematika univerzalna. Pisac treba da posmatra bit ljudskog postojanja kroz kineske priče, one koje individualna imaginacija ne može da stvori. Treba da posmatra nepromenljivost ljudskog karaktera kroz ljubavi i mržnje pojedinaca, kao i da uvek u sebi gaji nadu da će posredstvom svojih reči drugima preneti pozitivne ljudske vrednosti.

Prevod Una Mišković

"Utilitarno" pisanje

– Književnošću za decu počeo sam da se bavim još kada sam imao desetak godina. Moja namera da se otisnem na put književnog stvaralaštva bila je veoma „utilitarna“. Tada sam živeo u siromašnom kineskom selu i trudio sam se da pronađem put koji bi mi promenio život, a to je bilo pisanje. Kasnije je pisanje zaista dovelo do toga da napustim selo i da odem na Pekinški univerzitet, najbolji univerzitet u Kini. Nakon što sam diplomirao, ostao sam tu da predajem. Moj životni put bio je potpuno promenjen – priča o svojim počecima Danasov sagovornik.

Dobra književnost za decu ima veliki uticaj‘]

Pisanje književnosti za decu polako je za mene postalo neka vrsta instinkta. Svaka priča zadržavala se u mojoj glavi i kružila po njoj. Iznova i iznova pisao bih je u mislima, i zatim je iznova i iznova rasturao, sve dok ne bi dobila konačan oblik. Tek tada bih je stavio na papir. Reči bi tekle jedna za drugom poput bujice, pisao bih bez napora. Dobra književnost za decu može imati veliki uticaj na njihov život. Ne bih smeo da kažem da oblikujem njihove duše i da im osvetljavam budućnost, ali odrastanje uz književnost donosi mnogo radosti – ističe kineski pisac.

Gost Beogradskog sajma knjiga‘]

– Srbiju sam prvi put posetio 2014, kad sam na Beogradskom sajmu knjiga iskusio toplo prijateljstvo srpskog naroda i upoznao Vašu bogatu čitalačku atmosferu. Tom prilikom počela je i saradnja kineske izdavačke kuće Tijentijen i Kreativnog centra. Moj roman „Slamnata kolba“ upravo je zahvaljujući toj platformi preveden i objavljen u Srbiji, a slikovnica „Put vetra“ došla je do poznatog srpskog ilustratora Aleksandra Zolotića, koga smo zamolili da uradi ilustracije za moj tekst. On je u te ilustracije uneo mnogo kineskih elemenata, što me je veoma obradovalo – kaže Cao Vensjuen.