„Ne postoji ništa što može da vas pripremi za gledanje ovog filma“: Stevan Filipović uoči sutrašnje premijere filma „Pored nas“, o kulturi, medijima, studentima

Svečana premijera novog filma reditelja Stevana Filipovića “Pored nas“ zakazana je za sutra, u ponedeljak, 23. decembra, od 19.30, u IMAX dvorani bioskopa Cineplexx Galerija Beograd.

„Pored mene“, „Pored tebe“, i konačno „Pored nas“. S kojim osećanjima dočekuješ ovu premijeru i ujedno završetak trilogije?

– Da, pa, baš je bilo putovanje, ozbiljno, tih deset godina. Od tog prvog filma, kad su glavni glumci praktično bili deca, jako mladi ljudi, do danas, sve što se izdešavalo u međuvremenu, i u nama, i između nas, i politički, oko nas, dovelo je dotle da smo svi sazreli i da smo zajedno odrastali, kanališući možda delove tih procesa u umetnost koju smo stvarali. Međutim, to je prvenstveno jedno intenzivno lično, ljudsko iskustvo. Toliko nas je povezalo, neki ljudi su postali prijatelji, neki su se razišli, iz raznih razloga, baš onako – kao pravi razred posle 10 godina od mature. I u tom smislu je ovo meni, i uvek će biti, jedno veliko životno iskustvo, mnogo veće od jednog, dva ili tri filma. Ovo je nešto što će obeležiti moj život, što je obeležilo njihove živote, i sa tim velikim emocijama nekakvog završetka epohe, koju smo počeli 2015. filmom „Pored mene“, sada dolazim do premijere ovog poslednjeg filma, „Pored nas“.

Zašto si odlučio da film prvo prikažeš publici i izostaviš uobičajeni protokol – novinarsku projekciju?

– Sad što se medija tiče, mislim da je tu situacija jasna. Naime, ono što se naziva medijima u Srbiji, mainstream medijima, medijima sa nacionalnim frekvencijama, to zapravo nisu mediji, ni u užem, ni u širem smislu tog pojma. To su nekakva propagandna sredstva bande koja je na vlasti. Tako da kod njih, mislim, čak i da mi hoćemo, prostora za kulturu nema. Niti prostora za neki pravi dijalog ili za neke ljude, poput mene, koji su jasno izabrali strane. S druge strane, mislim da su svi mediji na neki način pali na testu. I ovi slobodni, većina, ‘ajde čast izuzecima, ali pali su na testu toga šta je njihov posao i šta su prioriteti. Ja i kad odem na Goldsmiths univerzitet, ili održim predavanje na Oxfordu sa filmom, a onda dam intervju iz tog intervjua se izvuče naslov „Vučić“ ovo ili ono. Mislim da to nije poenta jer moji politički stavovi su eksplicitni, javni, svakodnevno ih ponavljam i to nije nikakva tajna, ali taj dan kad se to desi, kad film doživi nekakav svetski uspeh, mislim da bi tada ipak trebalo staviti kulturu u prvi plan. Ovde je kultura ništa, sredstvo za politička podkusurivanja, nekako se obezvređuje sve što radimo, a kultura bi trebalo da bude nešto za šta se borimo. Kultura sa političkom svešću, ne kukavička kultura u ova vremena. Tako da smo odlučili da preskočimo te neke konvencije koje su izlišne u ovom trenutku i ovoj situaciji u društvu.

Petostruki osakarovac ser Ričard Tejlor je nahvalio film „Pored nas“ koji je prikazan na Novom Zelendu a publika je nakon projekcije dugo postavljala pitanja. Kako je došlo do toga da tamo predstaviš film i koji su ti lično najupečatljiviji utisci iz tog susreta?

– Ja sam imao tu sreću da stvarno spletom neverovatnih životnih okolnosti upoznam ser Richarda Taylora, tada još nije bio „ser“, 2006. godine, sa filmom „Šejtanov ratnik“. I onda je „Šišanje“, moj drugi film, imalo svetsku pretpremijeru na Novom Zelandu. Bio sam na snimanju filma „Hobbit“, i evo, ovo je četvrti put da sam tamo. To je čovek koji ima pet Oskara za „Gospodara prstenova“, „King Konga“, „Narniju“, sada su radili „Dinu“, „Gladijatora 2“, sve delove „Avatara“… To je vrh u našoj profesiji. Priznajem da sam imao ozbiljnu strepnju kakva će biti njihova reakcija na film. Bilo mi je važno da li film može da funkcioniše zasebno van konteksta trilogije, da li je i koliko je opterećen lokalnim kontekstom, koliko je razumljiv van granica ove države. I onda je usledila ta projekcija gde su ljudi koji su, eto, oskarovci, ljudi koji su uradili te kultne filmove, koji su između ostalog razlog zašto se ja bavim kinematografijom, toliko divno i toliko emocionalno burno reagovali, i suštinski razumeli sve o čemu je ovaj film, da sam ja ostao bez teksta. Zaista, bio sam potpuno zatečen, stvarno nisam bio spreman na takvu reakciju. Razgovor je trajao duže od filma, na kraju su nas izbacivali iz bioskopa.

Da li si im ispričao, da li ih uopšte zanima, šta se ovde trenutno zbiva?

– Upoznati su potpuno sa situacijom ovde, čak je Ričard snimio jedan klip podrške studentima, jako lepe reči je izgovorio, to sam objavio na Instagramu, i pruža svu podršku i proširiće priču, i to je za mene vrednije nego da sam otišao i dobio Oskara. Mislim da je to najlepša stvar koja može da se desi u karijeri, da ljudi zbog kojih si ušao u profesiju na kraju kažu takve stvari o tvom filmu.

Od početka, od filma „Pored mene“ u kome je fokus na dinamici odnosa učenika jednog školskog razreda, čini se da uspevaš da napraviš presek našeg društva i, što je naročito dragoceno, glavni junaci su mladi, koji, eto, nisu kriminalci. Zašto si odlučio da se baviš tinejdžerima koji idu u školu i imaju različita interesovanja i ambicije i zbog čega si odlučio da ih staviš u klaustrofobičnu situaciju?

– Pa to da su kriminalci protagonisti većine filmova ili serija koje se snimaju kod nas, to je politička odluka sa vrha. Dakle, plasira se konstantno ta jedna ideja, eto, mafija bi bila jača od države da nije ove vlasti. A, u stvari, ova vlast je izvor mafije, ili precizije, oni su mafija. I to je jedna groteskna zamena teza. Plus, daje se model mladim ljudima, neki poželjen model ponašanja, i to, nažalost, funkcioniše. Ta propaganda nije neozbiljna. Milošević je to isto radio, samo ne tako sistematično i ne tako planski kao Vučić. Vučiću je to jedna od osnovnih poluga vladavine. Ti programi i na RTS-u, i na PINK-u, u Informerima, Zadrugama, itd. Taj rečnik, to odsustvo ljudskosti i empatije… A ovo što mi radimo, trudimo se da bude kontra, protivotrov tome. Mi pokušavamo da pričamo o empatiji i povezivanju. Tema, centralna tema ovog trećeg dela je vezana za sukob sila sebičnosti i sila empatije. Ta klaustrofobična situacija još iz prvog dela bila je važna da vidimo ko smo mi kad se skinu maske koje nam prave društvene mreže. Mislim da tek sad ljudi postoju svesni do koje mere je to takođe sredstvo propagande jednog političkog sistema ili partikularnih interesnih grupa, koje reformatira mozgove i mladih i starih ljudi, nepopravljivo. E onda vidimo da postoje oni koji su izbegli zamku. Vidimo to sad sa studentima koji vode ove proteste bolje nego što bismo mi mogli da ih osmislimo i da ih vodimo. I to je fenomenalno. Oni koriste prednosti tih tehnologija. Većina nažalost ostaje u zamci algoritama koji su napravljeni da za što veći profit nama uništavaju dušu, mogućnost kritičkog razmišljenja, analitičkog sagledavanja sveta oko sebe itd. Tako da je to bila ideja da vidimo ko su ti ljudi, da oni sami vide ko su bez tih maski koje kreiramo za javnost i mreže. I to je tema koja se provlači kroz sve te filmove i kulminira u ovom trećem delu.

Umesto, u zaključanu učionicu, kao u „Pored mene“, u „Pored nas“ glavni junaci su u rijaliti programu gde se nakon deset godina ponovo sreću i, pretpostavljam, gde se takmiče i bore. Čini se da je to mnogo izazovnija situacija u kojoj mogu da se drže svojih uloga, u takvim okolnostima maske, biće, brže padaju. Zašto te privlači da istražiš šta ima iza zavese, šta je potisnuto, šta se krije, i ima li to veze sa nečim ličnim, nečim što se tiče tvog odrastanja i sazrevanja?

– Zanimljivo pitanje, da, u trećem delu umesto učionice glavni junaci su u tom nečemu što misle da je rijaliti program, pa ne znamo na kraju da li jeste ili nije, ali nije mi fokus toliko bio na rijalitiju. Više mi je bilo sredstvo da te ljude izdvojim i da desetogodišnica mature ne bude u nekoj svečanoj hali, nego da bude u prirodi i da budu stvarno izolovani u jednoj skoro nemogućoj situaciji, gde se testira njihova ljudskost na svakom koraku. I to skidanje maski je meni lično bilo važno, to potiskivanje i onda otvaranje, zato što sam, kao i svi mi, prošao kroz taj proces, doduše možda malo drastičnije i malo bolnije, sa tim potiskivanjem svog identiteta dok se nisam autovao kao gej. I onda znam kolike psihološke ožiljke to stvara i koliko rada je potrebno da se neko poravi posle toga. I u tom smislu, mislim da što pre otkrijemo šta su nam maske, što pre ih identifikujemo i onda počnemo taj ozbiljan rad na skidanju maski, to bolje. A te maske su nam nametnute, to nam nameće društvo i okolina, ne biramo ih skroz svesno kad smo mladi. I kad smo malo stariji mi se i dalje krijemo iza svega toga. A to je nezdravo, jako nezdravo psihološki. Znaju ljudi koji su mnogo obrazovaniji u tom smislu i pametniji od mene i postoji već puno i istraživanja i literature na tu temu. Tako da će me to uvek privlačiti zato što gledate neke ljude ceo život, mislite da ih poznajete, a u stvari možda su bolji nego što mislite, možda su gori nego što mislite, ne znam, ali zapravo tek u nekoj konkretnoj situaciji možete da vidite od čega su satkani.

„Rijaliti“ je užas koji mi ovde živimo čini se 24/ 7. Na Pinku čini glavninu programa, ali ga zapravo ima skoro svugde. Slažeš li se sa time i kako uopšte doživljavaš ovaj fenomen?

– Taj aspekt rijalitija koji ovde živimo, istina, ima ga svuda. Ja sam prvi put video Londonu rijaliti šou Veliki brat, možda još 2001, i bio sam šokiran koliko je to prazno i besmisleno, i koliko je to zapravo neki nulti nivo umetničkog izraza, samo ta gladijatorska arena gde se ljudi koriste kao meso, ukratko, strahotni nusproizvod ove faze kapitalizma. Deo te priče na globalnom nivou su i društvene mreže, one isto od svega prave neke rijalitije, gde svi imamo osećaj da smo u ulogama posmatrača tuđih života, da imamo taj (lažni) prozor u tuđe duše, a u stvari se sve više odaljavamo jedni od drugih. I taj fenomen treba raskrinkati potpuno i demontirati skroz, da bi društvo moglo da nastavi, da bi ljudska civilizacija mogla da preživi neke mnogo ozbiljne izazove s kojima se suočavamo, pre svega ekološke, a onda i političke. Ali na lokalnom nivou to je dovedeno do nivoa groteske upravo zbog onog što sam pričao da je Vučiću to osnovno sredstvo vladavine, da je njemu sve igra i rijalti, igra sa ljudskim životima. U filmu „Pored nas“ razmatramo pitanje – šta je zapravo granica i da li je iluzija da granica u tom smislu uopšte postoji, u jednom autoritarnom sistemu koji nema nikakve skrupule, gde smo već videli da im ljudski životi uopšte nisu važni.

I, u realnosti, i od filmske priče „Pored mene“ do rijalitija „Pored nas“ prošlo je deset godina, da li si možda u saradnji sa glumcima odlučivao o tome šta će sa njihovim životima dogoditi deceniju kasnije i da li bi možda otkrio ko će od junaka ili junakinja za publiku u tom smislu biti najveće iznenađenje?

– Pomenuti jaz od deset godina zapravo nije jaz, to je kontinuitet našeg zajedničkog rada. Glumci su u tim filmovima ko-autori svojih likova. I mi smo zajedno još u prvom delu pisali te biografije, šta će ko da postane kad poraste. I mi svi se i dalje držimo nekih od tih ideja. Dakle, znali smo da će Tadija da postane političar, znali smo za mnoge likove u kom smeru će ići njihovi životi, ali smo dosta toga i ostavili da evoluira, zajedno sa našim odrastanjem i evolucijom, i ličnim i umetničkim. Ono čemu se nadam je da će svi biti iznenađeni. Dakle, mislim da ne postoji ništa što može da vas pripremi za gledanje ovog filma. Ovde ne postoji formula po kojoj smo radili ili po kojoj moguće prevideti šta će da se desi u sledećoj sceni upravo zato što je ovaj film rezultat organskog procesa evolucije koju sam pominjao. Mi smo sve vreme razmenjivali ideje i ta zajednička pamet u stvari pokazuje kako je film kolektivno umetničko delo. To nije rezultat rada jednog čoveka, reditelja (kako se često predstavlja u javnosti), nego celog tima nekih kreativnih, pametnih i talentovanih ljudi od kojih svako daje svoj doprinos. I u tom smislu sve bi trebalo da bude iznenađenje, a s druge strane sve bi trebalo da bude i logično i da se naslanja na ono što je bilo pre. Da se vidi da je to smišljeno unapred, da tu postoji jedan ozbiljan kontinuitet, na kom se radilo.

Šta je u ovoj rijaliti igri pobeda, šta poraz i postoji li neka simbolika onoga što predstavljaju plavi i onoga što predstavlja crveni tim?

– Sad, da li je u pitanju rijaliti ili nije, to ne mogu da otkrijem. To ne znaju ni sami protagonisti i to je nešto što i oni sami preispituju tokom celog filma, jer zaista ne znaju šta im se dešava. I, ne mogu više da od toga otkrivam, ali mogu da kažem da ste dobro primetili da postoji neki podtekst i simbolika boja trenerki. Mi smo smislili, što se ne kaže eksplicitno u filmu, ali računamo da će ljudi možda da ukapiraju iz konteksta, da su oni prošli neko psihološko testiranje pre potpisivanja ugovora za rijaliti i da je na osnovu tih profila određeno da li više imaju jednih osobina, neću da kažem kojih, ili drugih osobina. I onda su u odnosu na te dominantne osobine, raspoređeni u crveni ili plavi tim. Tako da, eto, ostavljam gledaoce da zaključuju sami i mislim da će to biti potpuno jasno iz samog filma.

Mnoge na osnovu spektakularnih trejlera filma „Pored nas“ ovo ostvarenje asocira na „Igre gladi“, na „Squid Game“. Šta ti kažeš?

– Ovaj film je napisan 2016. godine. Ja „Squid Game“ igrom slučaja nisam ni gledao, „Igre gladi“ su bazirane na sličnoj premisi, i, očigledno, na površinskom nivou ili nivou simbolike postoje neke paralele. Međutim, naš film stvarno nema veze ni sa jednim, ni sa drugim. Ako pričamo o samom konceptu, inspiracija je daleko starija. To je knjiga „Gospodar muva“, iz 1954. Ona se bavila tom idejom socijalnog eksperimenta i pitanjem šta bi bilo kad bi grupa mladih ljudi bila odsečena od civilizacije i onda pravila neke svoje verzije civilizacije to jest društva, i pitanjima koje bi sile pobedile, kako i po kojim linijama bi se ljudi delili, kakve to ima veze sa njihovim prethodnim životom i odrastanjem… To mi je bila prva inspiracija, što je jako dobro uočio ser Ričard Tejlor. Svakako nije vezana za neki recentni film, jer je „Gospodar muva“ inspirisao brojne varijacije na temu, uključujući i zanimljiv film sa Švarcenegerom, „Running Man“ (baziran na priči Stivena Kinga iz 1982), gde gledamo neku distopiju smeštenu u budućnost, i neki ekstremni rijaliti šou gde je cilj preživeti, ubiti ili biti. Pored nas je inspirisan tim delima, ali samo na nivou fasade i pomenutog pitanja postavljenog u „Gospodaru muva“, ali odlazi u nešto daleko kompleksnije i meni lično interesantnije.

„Pored nas“ je kao i tvoji raniji filmovi savremen i aktuelan, ali, kako se kod nas ovde stvari brzo menjaju, komunicira li on možda i sa trenutnom društveno-političkom situacijom ovde?

– Neverovatno mi je da film pisan 2016/17. danas deluje kao da je pisan juče. Ja sam ga sad ponovo pogledao na Novom Zelandu, i to je prosto neverovatno do koje mere je film relevantniji u ovom trenutku nego tada kada je koncipiran i pisan, i društveno i politički. Nemam neko pametno objašnjenje za to. Identična stvar se desila sa „Šišanjem“. Identična stvar se desila sa „Pored mene“. Pa i sa „Pored tebe“, samo što taj film puno ljudi nije videlo zbog režima, koji ga je sabotirao na sve moguće načine.

Koje reakcije bi voleo da izazove film „Pored nas“?

– Ja ne mogu da predvidim kako će ljudi reagovati na film, šta će da izazove u njima, ali znam šta bih voleo i šta sam želeo, šta mi je bio neki umetnički cilj. Voleo bih da izađu sa osećanjem probuđene ljudskosti, empatije i nade da je pozitivna promena moguća, ali i svesti da pozitivna promena ima cenu koja mora da se plati. To ne može da dođe samo od sebe. I to nam upravo pokazuju studenti na ulicama, ali ne možemo više da se krijemo iza studenta. To je licemerno i ružno. Mi smo 12 godina, moja generacija i generacije pre i posle moje, pravili probleme koje ti studenti sad žive i koje pokušavaju da reše na sve načine. I svaka im čast, ali ne mogu studenti sami to da reše. Dakle, mi moramo da shvatimo šta smo mi radili pogrešno, onda da to javno prihvatimo i onda da se organizujemo, da ponudimo neku artikulisanu političku alternativu ovom ludilu. I da prihvatimo da je kraj, jer sad je sve ogoljeno do kraja. Sad svako ko ima oči vidi da je Srbiju uzurpirala prava mafija, da oni nisu politička organizacija, već Koza Nostra koja šalje ratne zločince, kriminalce, ubice, dilere, narkomane i funkcionere svoje partije (što mu sve dođe na isto) da tuku i zastrašuju studente koji stoje mirno na ulicama jer pokušavaju da odaju počast žrtvama zločina u Novom Sadu. E, ako to nije ta crvena linija koja će sve da nas mobiliše, onda i ne treba da postojimo.

Predaješ studentima, nosiš im hranu i pored njih si koliko sam shvatila dok smo se dogovarali za ovaj intervju. Da li su te iznenadili, kako vidiš sebe u odnosu na njih, da li te brine hoće li istrajati i kako vidiš reakciju vlasti na novonastalu situaciju?

– Oni su se probudili, bukvalno su se probudili. Ja mislim da je to akumulacija Vučićevog planskog ponižavanja svega što koncept studiranja znači, što bi fakultetsko obrazovanje trebalo da znači u jednoj državi. On kao da se sveti, ceo njegov režim je osveta loših đaka. I onda su konačno sazrele generacije koje su razumele da je sve u čemu učestvuju kroz proces studija – šarada. Oni se sad tu školuju da bi dobili neke ocene, a da bi onda posle neka silikonska i hijaluronska protuva sa Ibarske magistrale dobila poziciju ministarke u vladi, ili neki osuđivani kriminalac poziciju gradskog odbornika, i tako dalje, a onda kriminalac i protuva odlučivali gde će i da li će ti studenti moći da rade, kakve će filmove snimati, kolike će plate imati. Oni su postali svesni da taj igrokaz nema nikakvog smisla, i shvatili da mora da se povuče ručna, da se momentalno sve zaustavi i traži „hard reset“. E sad, postoji i ono ljudsko, one najdublje emocije koje je zločin u Novom Sadu probudio kod svih ljudi koji imaju mogućnost empatije, i strašno mi je što je povod za to povlačenje ručne bio taj zločin nemara, bahatosti i akumulirane decenijske korupcije u Novom Sadu, i što je 15 života izgubljeno. I ne postoji ništa što mi možemo da uradimo sad što će nadoknaditi taj bol i tu patnju kod ljudi koji su izgubili najmilije. I njima je svejedno i šta se desilo i ko je kriv jer, na kraju dana, oni ostaju samo sa tim strahovitim, nenadoknadivim gubitkom. Ali mislim da deo iskupljenja nas ostalih može da bude u tome da Srbija ne kaže „jao, žao nam je, tragedija“, nego da se ujedinimo i isteramo pravdu ovaj put. I zato mislim da mi moramo da učimo od studenta. Mislim da političke stranke, ako se ne ujedine sad u jednu krovnu organizaciju, koja ima jedan cilj, i ne prevaziđu sve druge razlike i ne ponude neku jasnu, konkretnu alternativu, ako se ne liše ne onih lidera koji su 12 godina igrali taj besmisleni ples sa Vučićem, onda su oni izdali studente. Izdali sve ciljeve za koje se oni bore i za koje ozbiljno rizikuju tom borbom. I onda će stvarno da ispadne da ih mi koristimo i zloupotrebljavamo kad im aplaudiramo, i kad im čestitamo, i kad sad pravimo od njih neke mitološke heroje. Ne! Sad svako od nas pojedinačno ima odgovornost da u svom aršinu, koliki god on bio, u svom dvorištu, u svojoj kući, u svojoj porodici, u ulici, gde god ima uticaja, koliko god doseže taj uticaj da se bori aktivno, da se bori protiv ovog zla.

 Glumci, glumice, specijalno pojačanje i specijalni gost

Slaven Došlo, Nikola Glišić, Darko Ivić, Gorica Regodić, Milica Majkić i drugi ponovo su u ulogama koje smo zavoleli 2015. godine u filmu „Pored mene“. Sada, kao odrasli ljudi, koji su na svojoj koži osetili svaki dodir sazrevanja biće u prilici da sebi postave ultimativno pitanje: koliko vredi svaki život i da li je lakše žrtvovati sebe ili drugog? Izvrsno pojačanje ekipi čine glumice Isidora Simijonović i Tihana Lazović, a specijalni gost u filmu je Milutin Mima Karadžić.