Ne propustiti na Slobodnoj zoni: Film „Sirin“ Senada Šahmanovića, uzbudljiva priča o identitetu sa Danicom Ćurčić u glavnoj ulozi, večeras u Dvorani Kulturnog Centra

Uzbudljiva drama o identitetu sa Danicom Ćurčić u glavnoj ulozi, koja je i ovogodišnji crnogorski kandidat za nagradu Oskar, na programu je večeras, 2. novembra u 19h, u Dvorani Kulturnog Centra, u okviru regionalne selekcije Horizonti Balkana.

Pored Danice Ćurčić, u ovoj emotivnoj i dirljivoj priči o ljudima koji su devedesetih godina odlazili odavde, i u međuvremenu postajali stranci na prostoru sa koga su potekli, ali i u novim domovinama u kojima nisu potpuno prihvaćeni, okupljena je jedna od najboljih regionalnih glumačkih ekipa – od Jasne Đuričić, Izudina Bajrovića, Marka Baćovića, Nikše Butijera, do sjajnih crnogorskih i albanskih glumaca.

„Sirin“ je prvo dugometražno ostvarenje jednog od najdarovitijih crnogorskih reditelja, podržano je i od fonda Euroimaž, a polazeći od istočnoslovenskih legendi (Sirin je mitološko biće, pola žena – pola ptica), fokusira temu emigrantske drame.

– S nestrpljenjem iščekujem premijeru filma u Beogradu, iz više razloga, jedan od njih je svakako to što će veliki broj mojih prijatelja i kolega prisustvovati projekciji – kaže za Danas Senad Šahmanović, koji zajedno sa italijanskom spisateljicom Klaudijom Bottino potpisuje i scenario „Sirina“.

– Druga važna stvar je da je moj početak bavljenja filmom neizbrisivo vezan za Beograd i ljude u njemu. Sa kolegama sa Fakulteta dramskih umetnosti često sam sarađivao na svojim studentskim filmovima, a tu saradnju nastavili smo i nakon završenog školovanja – objašnjava Šahmanović.

– Pomenuo bih direktora fotografije Aleksandra Jakonića, s njim sam sarađivao na mom diplomskom filmu „Umir Krvi“, pa je „Sirin“ bio logičan nastavak te saradnje.

Sa direktorom fotografije Danielom Mateićem radio sam tri kratka igrana filma. Tu je i montažer Vladimir Radovanović, od 2010. godine sarađivali smo na pet filmova, jedan od njih je “Živko Nikolić – Nedosanjani san” – navodi Šahmanović.

„Sirin“, s kojim se predstavlja na Slobodnoj zoni, kako ističe, ima vrlo aktuelnu priču.

– Emigracija je univerzalna tema, posebno danas, a ovaj film otvara brojna pitanja – od toga kako se neko ko je preživio traume u djetinjstvu bori sa njima, i posebno, kako u novom sistemu, novoj nepoznatoj kulturi krene da gradi život iz početka, i kako poželi da bude neka druga osoba.

A to nije drama samo devedesetih godina, jer mladi ljudi i danas odlaze odavde, smatrajući da je njihova budućnost i sreća negdje drugdje. To je za kapacitete i potencijale koje imamo poražavajuće za ovaj region – ističe Šahmanović.

Kako je za Danas istakla Danica Ćurčić, danska glumica srpskog porekla čija filmska karijera poslednjih godina dobija i značaj evropske, između nje i junakinje koju igra ima i neke lične „kopče“.

– To je dosta kompleksna priča o podeljenom identitetu, onom unutrašnjem i onom geografskom koji vezuje ljude za podneblje iz koga su potekli . Napisana je sa puno emocija i zahvalna sam Senadu Šahmanoviću što me je pozvao da budem deo ovog filma – izjavila je Ćurčić.

– Uloga koju igram za mene lično je vrlo izazovna, identifikovala sam se sa nekim stvarima koje nosi taj lik – živim i radim u Kopenhagenu, rođena sam u Beogradu i imam srpske korene, i negde sam u sebi prepoznala taj sentiment koji ima Šahmanovićeva junakinja – istakla je popularna glumica.

– Proces rada nije bio jednostavan, ali divno smo sarađivali, imala sam podršku cele ekipe filma koji nam je svima doneo jedno vrlo emotivno putovanje – navela je Danica Ćurčić.

Zločin u Štrpcima

Prva scena u „Sirinu“ počinje sećanjem glavne junakinje na otmicu njenog oca u vozu u Štrpcima, februara 1993. Tada su pripadnici srpskih paravojnih jedinica oteli grupu putnika iz voza na relaciji Bar – Beograd, 18 Bošnjaka i jednog Hrvata, i potom ih likvidirali, a „Sirin“ je verovatno i prvi film u kojem se pominje ovaj ratni zločin.

– To je nešto o čemu sam razmišljao, i kako ovaj događaj korporirati u filmu – izjavio je Šahmanović za Danas.

– Taj momenat, kada ljudi na osnovu svog imena i prezimena budu odvedeni, i ne vrate se nikad svojim domovima i svojim najbližima, ne znam da li se u životu može desiti veća tragedija jednoj porodici, jednoj osobi.

Nisam, međutim, hteo puno da se bavim time, jer ta priča o Štrpcima iziskuje jedan potpuno novi film, da bi se na pravi način govorilo o tome. I opet se treba fokusirati na emocije, na ljude koji su to preživeli.

– Čovek koga sam snimio, pošto nisam hteo da imam novinarski tekst o Štrpcima nego pravu sliku o tome, je sin čiji je otac zaista odveden, i to što on govori u filmu zaista je jako potresno.

Prema njegovim rečima, svakoj od tih porodica život se promenio iz korena, oni više nisu bili isti ljudi, i to je, nažalost, jedan od onih strašnih događaja koji su se dogodili, koji nas opominju i ne bi smeli nikada više da nam se dogode – istakao je Šahmanović.