Ne snimam filmove da bih provocirao ljude, ali ponekad istina provocira

 Ovogodišnji dobitnik nagrade „Aleksandar Lifka“ za izuzetan doprinos evropskoj kinematografiji tom prilikom poručio je mladim rediteljima da ne čine ustupke publici, jer onda nisu daleko od cenzure, te da veruju u sebe i stvaraju one filmove za koje će se boriti uvereni da oni mogu da promene svet.

– U današnjem vremenu kada se umetnost meri željama i ukusom publike, reditelji moraju da pruže otpor. Evropskom filmu je potrebna individualnost, tvrdoglavost i hrabrost. Samo tako će uspeti da preživi – istakao je Zajdl.

Na pitanja kakva to hrabrost nedostaje evropskom filmu, reditelj odgovara da je potrebno da svaki autor snima nešto svoje.

– Dakle ono što misle da je toliko važno da o tome vredi snimati filmove. I da vredi o tome govoriti. A ne da razmišlja šta je politički korektno ili da kaže sebi: „U redu, snimaću komedije jer znam da će to imati veću publiku“. Već snimati film o važnim temama, ne razmišljajući o tome šta će na kraju biti sa tim filmom i hoće li on naći publiku ili neće – kaže u razgovoru za Danas Zajdl.

Autor koji je već sa svojim debitantskim filmom „Matura“ o balu u malom austrijskom gradu Horn, u kojem je i odrastao, uznemirio pojedine gledaoce, zbog čega je izbačen sa filmske akademije, kaže da u svojoj karijeri nikada nije spoznao samocenzuru.

– Nikada nisam bio u takvoj situaciji da sam morao sam sebe da cenzurišem. Kad sam počeo da se bavim filmom pravio sam dokumentarce jer tu imate više slobode. Kada stvarate igrani film, zavisite od mnogo ljudi. I komisije koje vam daju novac za film imaju prevelik uticaj. Kod dokumentarnih filmova imate manji budžet i zato imate veću slobodu. Zapravo novčana nezavisnost vam najviše može pomoći da se ne ograničavate – objašnjava Zajdl.

Posetioci njegovog sajta, već na prvoj stranici uz ime Ulriha Zajdla mogu videti nekoliko reči sa kojima se ova autor predstavlja – reditelj, scenarista, producent, voajer, mizantrop, cinik, društveni pornograf, provokator, pesimista, humanista…

– Namerno sam koristio te reči jer su me tako nazivali u medijima. To nisam ja izmislio. Hteo sam da stvorim sliku o tome šta sve ljudi povezuju sa mnom i kakve sve asocijacije imaju. Već sa mojim prvim filmovima okarakterisali su me kao društvenog pornografa. Dok su me kasnije sa novijim filmovima, na primer trilogijom „Raj“, nazivali humanistom – kaže reditelj.

A koja od tih reči ima najviše veze sa istinom?

– Sad bi trebalo svaku reč posebno da analiziram, ali ne bih rekao da sam društveni pornograf. Možda voajer. Ali za mene ta reč nema negativnu konotaciju. Zavisi kako je posmatrate. To samo znači da nešto duže vreme posmatramo i gledamo. Ja bih svakako rekao za svoje filmove da oni imaju humanističku poziciju – ističe on.

Ipak, za većinu ljudi on je najčešće provokator.

– Ne snimam filmove da bih provocirao ljude, ali ponekad istina provocira – dodaje Zajdl, koji je u svojim filmovima govori o seks turizmu u Africi, eksploataciji radnika, tajnama u podrumima u Austriji, problemima anoreksije i gojaznosti u savremenom društvu… U izboru tema obično ga vodi intuicija.

– Moji filmovi nastaju tako što ja posmatram stvari i ka svetu idem otvorenih očiju – napominje reditelj.

O publici, kako kaže, nikada ne razmišlja kada snima film.

– Nikada ne mislim na publiku kada pripremam filmu. Ne znam ko bi uopšte ta publika trebalo da bude – dodaje naš sagovornik. Ipak, jednom prilikom je rekao da je Istočna Evropa njegov dom jer su tu njegovi filmovi ostvarili najveći uspeh.

– Ja sam mentalitetom i srcem veoma blizak ljudima iz Istočne Evrope. Očigledno je da ih zbog estetike i tematike moji filmovi interesuju. Dok, recimo, u Francuskoj oni uopšte nemaju tako dobar prolaz. Postoji i tamo neka zajednica fanova, ali većina ljudi ih ne voli jer su, takoreći, previše prljavi za njih. U severnim zemljama takođe vole moje filmove, kao i na istoku, dok u sredozemlju, nije baš tako. Rekao bih da, izuzev u Francuskoj, art-haus filmovi u Španiji i Italiji nisu toliko gledani – napominje autor.

Opisujući taj animozitet koji Francuzi imaju prema Zajdlu, njegov sunarodnik i kolega Mihael Haneke rekao je da Zajdlovi filmovi nisu dobrodošli u Kanu jer smrde, tačnije da su kao „smrdljive čarape na njihovoj finoj Kroazeti“.

– To je njegovo mišljenje. Naravno tamo je prikazan i „Uvoz/Izvoz“ i „Raj: LJubav“ i u takmičenju su oba filma bila blizu nagrade. Znaju oni da moji filmovi mogu da budu u rangu sa svim međunarodnim ostvarenjima koja se tamo prikazuju. Međutim, ukus publike je drugačiji – napominje reditelj.

A šta je sa Austrijancima, da li ga oni manje vole jer otkriva „šta kriju u podrumu“?
– Naprotiv. Ja sam zvezda u Austriji i moji filmovi tamo imaju veliku gledanost. To je taj austrijski mazohizam – dodaje kroz osmeh Zajdl.
Ovaj autor pozant je kao neko ko u svojim ostvarenjima meša stvarnost i fikciju, te da često igranim temama prilazi sa dokumentarističkim pristupom dok u dokumentarce ubacuje izmišljene priče i likove.

– Oduvek me je zanimalo posmatranje stvarnosti, istine. Pitanje je samo kojim pogledom kamere ćete to snimiti. Druga važna stvar za mene je da ta realnost mora malo i da se promeni, da se vizuelno ispriča, što je karakteristika igranog filma. Ta dva interesa su se povezala u mojim filmovima – objašnjava reditelj koji u svojim filmovima često koristi naturščike, dok na setu nikome ne daje scenario i snima film hronološki, zbog čega obično završi sa ogromnim snimljenim materijalom pre nego što uđe u montažu (trilogija „Raj“ imala je 90 sati snimljenog materijala).
Trenutno priprema novi film koji će se zvati „Safari“.

– Biće to priča o turistima koji odlaze u Južnu Afriku i Namibiju da ubijaju životinje – kaže reditelj, dodajući da bi film trebalo da bude prikazan u Veneciji, gde je već dva puta nagrađen (osvojio je Specijalno priznanje žirija za filmove „Pasiji dani“ i „“LJubav: Vera“).

Osrednjost je smrt filma

– Pomalo mi se gadi ta politička korektnost u filmovima. Ako se tako nastavi, umetnički film će nestati. Filmovi neće više imati nikakav poseban karakter već će se prilagođavati ukusu televizijske publike. A to je smrt filma. Osrednjost je smrt filma – kaže Ulrih Zajdl.