Ne svetli ništa

Javno slušanje radiofonske poeme „Veliki kamen“ kompozitorke Ivane Stefanović – nedavno ovenčane nagradom „Prix Italia“ – u završnici ovogodišnjeg Muzičkog festivala BUNT, odigralo se u Sali Udruženja kompozitora Srbije, a u okviru tribine „Novi zvučni prostori“. Više od koncerta, pravi slušni, misaoni i za celokupnu percepciju izuzetno izazovan rad, jedna osobena čulna skulptura, rečju, koja još dugo odjekuje u vama i satima posle, ispunjavajući celokupan auditivni prostor okolo – sve to ovaj specijalni događaj čini zvučnom uspomenom još nekategorisanog ranga. Nastao po motivima drame „Hasanaginica“ Ljubomira Simovića, koja svoje uporište ima u istoimenoj staroj narodnoj baladi, „Veliki kamen“ Ivane Stefanović tako je odistinski produžetak ovog jedinstvenog postojanja velike, bolne, drevne teme, realizovane ovde u saradnji sa glumcima Anom Sofrenović i Slobodanom Beštićem.

Čim čujete u startu zvuke lopate koja iskopava čitav jedan život nalik viru emocija, unutrašnjih misli, nesabranosti koja se pripitomljava množinom radnji koje treba obaviti – celokupan vaš čulni aparat već je pozvan na pripravnost. I onda počinju da se dešavaju čuda u sluhu, bilo da je reč o probranim stihovima, čija se esencijalnost jasno raspoznaje u današnjici poput dragulja u pepelu civilizacije, bilo da je reč o načinu na koji se oni prevode umetničkim postupkom Stefanovićeve u aktuelnu stvarnost i večnost. Ona uvodna hipnotička muška ponavljalica: „Nemoj da te čuje bukva, da te čuje kamen, da te čuje žaba, da te čuju slepi miševi, da te čuje paučina“, uroniće u žensko pak prikupljanje komada sopstvenog srca dok svoje dužnosti čini: „Savila, složila haljine, uvila rupce, minđuše, ogrlice, izbrojala prstenje“. Glasovi glumaca opojni su i kao da zaista prvi put u životu čujete neke reči koje čarajući izgovaraju, dogovarajući se upravo tim rečima sa tminom unutar i oko ličnosti koje tumače. Izdvojeni u sopstvenoj i svakidašnjoj samoći, Ona i On uzimaju na sebe mnoštvo likova i njihovih razmišljanja. Glas muški povremeno i doslovno okrutan, režeći, glas ženski kao element patnje i mudrosti. To doticanje života i smrti, presuđivanje drugom da bi se presudilo ponajpre sebi, to opraštanje primljenog udarca u nadnaravnoj strepnji, to lebdenje u prostoru bez oslonca, i Njega i Nju čine slamkama u vihoru života, koji je dabome veći i besomučniji od svakog rata, svakog „razbojništva, pljačke i paljevine… puteva opasnih i kreveta punih krvi“, kako pripominje On. A Ona za to vreme ispreda svojim opčinjavajućim glasom staru istinu o ženi/čoveku kojeg „staviš onde, staviš ovde, premestiš, odmotaš, zamotaš, uzmeš, ostaviš…“ Tragedija Hasanaginice, tragedija je i njenog supružnika i svake ličnosti koja se uvezuje u njihove – zlokobnošću nadnesene i baš od te zlokobnosti motreće – živote.

Taj dah nečega neminovnog i strašnog, a opet prinet sa toliko mnogo ljudskosti, minimalnim muzičkim intervencijama, da se ne naruše uzbudljiva sadejstva glasova Sofrenovićeve i Beštića, Ivana Stefanović postiže virtuoznom osetljivošću za reči i govor. Oni su ovde i njeni glavni instrumenti, dok su zvuci marševskih koraka (kao dopirući iz same današnjice), drevnog drvenog točka iz pradavnina, komadići originalne muzike, transformisanje glasova, te čujno do poslednjeg zrnca rasejavanje u sluhu praha zemlje koji ostaje da traje – saborci ovih ljudskih izričaja i misli samog pesnika. Na kraju, ovde naoko zaista ne svetli ništa: „Ni u kući, ne svetli ni na sokaku, neko s nekim o tvojoj sudbini razgovara u mraku“. Poznato vam je, zar ne? Veoma potresno slušalačko iskustvo, a opet toliko ispunjeno životom i voljom za njim. Ivana, hvala.