Ne tiču me se podjele, a ponajmanje na srbijanskoj književnoj sceni

Valjda je to ostatak iz tih gladnih, ratnih godina, ali i neko metafizičko traženje smisla. Hamsunov junak kao i moj je lutalica, marginalac, na rubu opstanka, pogubljen u svijetu koji ga okružuje, tako da mogu reći da je u toj mjeri uticao, no ponajviše tako što je bio otkriće kad sam shvatio da postoje pisci koji su nekad pisali o temama koje i mene privlače – kaže u razgovoru za Danas pisac Stevo Grabovac. NJegov prvi roman „Mulat Albino Komarac“ (Imprimatur, Banjaluka, 2019) našao se nedavno u najužem izboru za Ninovu nagradu.

U pitanju je svedočanstvo o jednoj izgubljenoj generaciji, koja, kako piše Bekim Sejranović, na samom početku, u detinjstvu pred sobom kao da ima neku budućnost, no umesto toga, sledi ratna apokalipsa, upropašćene tinejdžerske godine, a potom, kad dođe nekakav mir, sledi život bez nade u postapokaliptičnom, postratnom, distopijskom društvu.

U takvom svetu koji ga je zatekao Grabovčev junak prebrzo je ostario, usamljen je i sudbina ga je dovela na rub egzistencije. Priča poznata celoj generaciji, ali i samom autoru

Stevo Grabovac rođen je 9. novembra 1978. u Slavonskom Brodu.

Odrastao je i završio srednju školu u Bosanskom Brodu.

Studirao je na Tehnološkom fakultetu u Banjaluci, a studije je prekinuo zbog posla u Rafineriji u rodnom mestu, gde je radio 12 godina.

Tranzicija, kakva jeste, sa sve svojim privatizacijama i kreditima, dovela je do toga da se Grabovac preselio u Banjaluku, gde je radeći u perionici automobila napisao svoj prvi roman.

Pre toga je objavio zbirku pesama „Stanica nepostojećih vozova“ 2007. godine. Trenutno piše nove knjige dok radi u prodavnici.

* Vaša biografija na prvi pogled možda nije tipična biografija jednog pisca. Istina je da je na ovim prostorima nemoguće živeti od književnosti i da se ljudi bave raznim profesijama kako bi u slobodno vreme pisali knjige. Kako je u tom smislu izgledao vaš put? Šta ste sve žrtvovali zarad pisanja?

– Pisanje je zapravo jedina stvar na ovom svijetu koju volim da radim. Ne tvrdim da to radim dobro ili da to znam raditi, ali uživam u tome. Tako da bih se usudio reći da sam pisanje žrtvovao zarad raznih poslova kojima sam se bavio da bih preživio. Moj put je takav kakav jeste, ne tvrdim da mi je najteže na ovom svijetu, naprosto sve moje životne okolnosti su me tjerale u stvari koje nemaju veze sa pisanjem, no ja sam se uporno i uporno vraćao. I to je jedina moja tvrdoglavost na kojoj sam zahvalan.

* Vaš junak je neko ko se nalazi na rubu egzistencije. U kojoj meri je to slika cele generacije koja je ostala zarobljena u postapokaliptičnom društvu razorenom ratom i tranzicijom?

– Mi živimo u zemljama u kojima su gotovo svi na rubu egzistencije. Glavna i osnovna tema danas je masovni odlazak ljudi u inostranstvo, tako da ovo samo potvrđuje tu tvrdnju. Ovo je sad gotovo epidemija odlazaka. Ja sam pisao o pojedincu koji je, istina, ekstreman slučaj, ali svakako je ogledalo generacija koje je rat i sve ono poslije rata naprosto uništilo.

* Obespravljeni i zaboravljeni su često u većini, ali se o njima ređe govori. Šta je vas podstaklo na to?

– Odgovor se nalazi u vašem pitanju. Upravo ta činjenica da postoje ljudi za koje ama baš nikog nije briga već je sama po sebi dovoljan motiv. Osim toga, potičem iz tog miljea i poznat mi je, tako da je gotovo bilo besmisleno da svog junaka pokušavam predstaviti u nekom drugom obliku.

* Roman nosi naslov po stihu iz pesme „Smells Like Teen Spirit“ grupe Nirvana, koja govori o besu i očaju jedne generacije. Šta se dogodilo sa tim osećanjima? Zašto se ona danas nisu prenela u bunt nego u apatiju?

– Dođe valjda do zamora materijala. Nijedna pobuna nije urodila plodom. I onda se valjda nekako bolje povući i ćutati. Ili otići. Barem oni koji mogu i imaju priliku da odu to koriste. Prosto, ne znam, nisam pozvan da pričam o tome. Ja lično sa svog stanovišta mogu samo reći kako sam vidio uzaludnost svih pobuna i da i dalje mislim kako je jedina revolucija koju čovjek može voditi ona protiv samog sebe.

* „Nikad neću razmeti ljude koji prvo ruše a onda grade nove mostove“, kaže vaš junak u romanu. Ipak ovo nije knjiga o politici i podelama. U kojoj meri vam je bilo važno da izbegnete takve zamke pišući o ratu i postratnom društvu?

– To mi je bilo izuzetno važno. Zato što kad sve stavite na vagu shvatite koliko je besmisleno ponovo uvoditi istu retoriku koja već ionako postoji svih ovih godina. Ovdje se ne radi ni o političkoj korektnosti, za mene je to stran pojam, pisao sam ga tako samo zato jer kad opisujem zlo imam potrebu da mu dam univerzalni značaj. LJudsko zlo je isto okrutno bez obzira da li ga počini neko na Antarktiku ili na Balkanu. O tome se radi. I radi se o tome da mi dodajući istu tu retoriku to naprosto smetnemo s uma. Pojedinac kome je zlo nanijeto je isto oštećen i na Antarktiku i na Balkanu, prebrojavati žrtve i tvrditi da je neko više, a neko manje patio, samo je odraz krajnjeg nerazumijevanja, da ne kažem, manjka inteligencije.

* Ovo je vaš prvi roman. Kako je bilo za vas naći se u najužem izboru za Ninovu nagradu? Posebno imajući na umu da je prvi tiraž knjige štampan u 300 primeraka.

– Sve je to bilo jedno lijepo putovanje. Od trenutka kad je knjiga objavljena do trenutka kad su mi javili da se nalazim među pet autora koji su u najužem izboru. Naravno da je to uticalo na mene u smislu da sam morao da se tome prilagođavam, pa su tako moje kolegice na poslu morale da trpe moja odsustva i ranije izlaske, a da se vratim na svoju prvu ljubav – pisanje, koje sam apsolutno zapostavio tokom svih tih dešavanja. Hoću reći, trudio sam se da ostanem isti ja. Mislim da sam uspio u tome, barem sudeći po tome da sam prije neki dan sjedio u istoj kafani, sa istim ljudima s kojima sjedim i pričali smo iste normalne priče, s vremena na vrijeme se dotičući tog izbora za NIN. U suštini, samo imamo jednu temu viška. E sad, o samom značaju i mog ulaska u tih odabranih pet stvarno je neumjesno da ja govorim. A o značaju Ninove nagrade već je sve rečeno.

* Kako ste, iz pozicije kandidata, doživeli bojkot Ninove nagrade, posebno kao neko ko nije deo književne scene Srbije?

– Nisam ga doživio nikako. Već rekoste, nisam dio te scene i uopšte ne razumijem podijele na njoj. I ne tiču me se. Mislim, uopšte me se ne tiču podjele, a ponajmanje na srbijanskoj književnoj sceni. Svakako imam pametnija posla u životu nego da se s tim bavim. Osim toga, ja sam nikakav polemičar i ne bi mi palo na pamet da trošim energiju i vrijeme koje nemam za bilo kakve rasprave.

* U poslednje vreme sve je više pisaca iz Banjaluke i BiH koji svojim delima prelaze granice ove države. Kako vi gledate na to?

– Mislim da je krajnje vrijeme za to. Nismo mi baš najgori, da se tako izrazim. Naprotiv. No, ja nešto na pisanje i književnost ne gledam sad kao na neko takmičenje. Mi smo jako mala scena. Ima tu dobrih i sjajnih ljudi, sjajnih pisaca i naravno da mislim da je krajnje vrijeme da prestanu biti zanemarivani. To je do sada bio slučaj, ali se eto, romantično naivno, nadam da će se to promijeniti. No, čak i da se ne promijeni, opet šta s tim!? Na nama je, koji se bavimo pisanjem, da radimo to što najbolje znamo. Da pišemo.