Ne umemo više da štitimo druge

Jedan od likova glavnih junaka drame koja se događa u domu za nezbrinutu decu, pored Viktora Savića, Marije Vicković, Bojana Krivokapića i Pavla Jerinića igra glumica Vanja Milačić.

– Ova predstava je jedan krik, vapaj, poziv na buđenje ljudi unutar ovog društva. Napravili smo predstavu koja govori o velikim emocijama, a kao što vidimo, živimo u društvu koje je prilično otuđeno, u kome se oseća ogromno odsustvo empatije, u kojem su ta „ničija deca“, a zapravo naša deca, prepuštena sama sebi i svojim tragičnim sudbinama. Jer, mi više ne vodimo računa ni o sopstvenoj deci, a kamoli o „ničijoj“. Zato mi je veoma drago što sam deo predstave koja ima angažman – ako će jedan jedini čovek koji je video ovu priču početi da razmišlja o „ničijoj deci“ kad izađe iz pozorišta, mislim da smo ispunili svoj cilj.

Lik koji vi igrate, Ana, direktorka doma, upravo pokazuje kako danas funkcioniše sistem i čitavo društvo, koliko su ljudi izmanipulisani i slabi?

– Ja taj dom zovem transferom između ulice i hraniteljske porodice. Deca koja imaju sreće da do svoje osamnaeste godine dobiju hranitelja, završe u porodici. Oni koji nemaju, idu na ulicu, i potpuno su prepušteni sami sebi. Ova direktorka ima veliku odgovornost, a ni o čemu ne odlučuje, i ucenjena je od ovog društva neizvesnom egzistencijom i stalnom borbom da se nekako preživi, kao što je danas ucenjeno osamdeset odsto ljudi. Da nije potpisala da Vuk Ničiji, junak ove priče, ode u hraniteljsku porodicu, i da pritom ništa ne pita kakva je to porodica, zašto se insistira da baš on ide tamo, i šta se posle događa s njim, izgubila bi posao. Više nismo hrabri, više ne smemo da pitamo, plašimo se da zahtevamo, bojimo se da govorimo glasno, ne umemo više da štitimo druge, jer nemamo snage da zaštitimo ni sebe. Nabili smo se u neke sopstvene katakombe, u kojima je duhovni i emotivni mrak, ali u kojima nam deluje da je najsigurnije.

Kad govorimo o hrabrosti, koliko su umetnici danas zaista hrabri da se glasno bore za svoje profesije?

– Mislim da jesu, iako se to možda ne vidi u svakom trenutku. Možda je svuda oko nas još uvek neka magla, ali sam sigurna da dok god je ideja, dok god imamo dobre komade, dobre namere, da dotle pozorište, i čitava kultura, mogu da opstanu. U suštini, pozorište je i počelo na ulici, na ulicu će se i vratiti, ali se neće ugasiti. Takođe, važno je da makar jedan čovek posle neke predstave, filma, umetničkog dela, izađe zapitan za ljudskost i svet oko sebe. To znači da je umetnost ispunila svoju svrhu – očovečila je nekog.

Praštanje

Može li čovek baš sve da oprosti?

– „Uspavanka za Vuka Ničijeg“ jeste predstava koja, između drugih tema, otvara i pitanje lične krivice – postoji li zajedničko osećanje krivice, da li snaga prijateljstva može da nadoknadi sve gubitke koji su nam se dogodili u životu, možemo li da oprostimo greške iz prošlosti, i sebi i drugima, treba li zbog osećaja krivice zatvoriti sopstveni život za sve ono lepo što se još može dogoditi. Mislim da smo ipak dali jednu optimističnu poruku da je život najjači, i da, ako već tražimo oprost od drugih, moramo i sami da praštamo.