Ne umemo više ni da smislimo utopiju a kamoli da u nju poverujemo

Ta iznenadna vest je uzbudila glumce iz pozorišta koji su odlučili da producentu naprave priredbu i time povećaju šanse za uloge u budućem bolivudskom spektaklu. Grad je opet ujedinila zajednička ideja i kolektivni entuzijazam, ali život ko život – pun je neočekivanih obrta. Ovo je u nekoliko rečenica siže predstave „Bolivud“, autorskog projekta jedne od naših najznačajnijih dramskih spisateljica mlađe generacije Maje Pelević. Premijera komada, koji kroz bajkovitu utopiju o dolasku Bolivuda u naše krajeve pokušava da ispriča priču o svima nama i na šta smo sve spremni kada nam se nudi bolja budućnost, zakazana je za 25. maj na sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta.

* Zašto Bolivud kao inspiracija? Na šta sve treba da asocira najveća fabrika snova na svetu?

– Bolivud je uspeo da ujedini sve stvari kojima već neko vreme želim da se bavim u pozorištu – mjuzikl, bajkovitu utopiju, kabare, komunističku priredbu, slet i crnu komediju apsurda. To u neku ruku zvuči kao jedna čudna žanrovska mešavina svega i svačega, ali Bolivud nas upravo na to i asocira – on spaja nespojivo i nudi neke nove, naizgled nemoguće svetove. Tako naš Bolivud kroz priču o jednom malom gradu u koji dolazi bolivudski producent da napravi veliki studio i otvori nova radna mesta postaje mesto eskapizma i mogućeg izlaza iz ove očigledno bezizlazne situacije u kojoj smo se kao društvo našli. I songovi koje je komponovala Anja Đorđević takođe nas šetaju kroz nostalgična prisećanja na prošla vremena kad smo znali za zajedništvo, solidarnost i slogu, ali nas onda u drugom trenutku bacaju u mračni kabare, baladu, marševe, dečije priredbe. U stvari smo kroz metaforu Bolivuda pokušali da ispričamo priču o tranzicionom užasu, krahu industrije, divljoj privatizaciji, lažnim svetovima a posebno o tome na šta smo sve spremni kada nam se nudi bolja budućnost.

* U kojoj meri ova predstava ima veze sa vašim putovanjem u Indiju? Da li vas je ova zemlja inspirisala kao pre toga Severna Koreja?

– Paradoksalno, ja sam ovaj tekst napisala pre skoro tri godine, mnogo pre nego što sam putovala na festival u Indiju, tačnije u Keralu sa predstavom o Severnoj Koreji. I bilo je užasno zanimljivo što sam imala priliku da vidim kako funkcioniše jadna od poslednjih država na svetu u kojoj je od sedamdesetih godina skoro bez prekida na vlasti Komunistička partija. Opet me je to još više inspirisalo da se bavim tom žanrovskom i estetskom mešavinom koja je sveprisutna u Indiji a u Kerali je još imala tu dodatnu političku dimenziju. Iako je sam tekst „Bolivud“ nastao mnogo ranije, mislim da je predstava vrlo bila pod uticajem tog putovanja, iako se ono desilo slučajno, ali valjda ništa u životu nije slučajno.

* U tom smislu, koliko nam je Indija danas bliska?

– Bliska nam je po mnogo čemu, pre svega po tome što je Indiju takođe „napao“ globalni kapital i ona već neko vreme prolazi kroz svojevrsne transformacije koje se ogledaju u sve većoj eksploataciji jeftine radne snage i ogromnoj razlici između bogatih i siromašnih. Indija pored klasnog rasizma ima naravno i kaste pa to čini stvari još kompleksnijom. Čini se da je tamo sve još mnogo pojačanije i vidljivije nego kod nas, ali je opet u pitanju ista vrsta nepravde koja nas trenutno kao čovečanstvo pogađa.

* U kojoj meri se predstava bavi eskapizmom, sa kojim bolivudski filmovi i nastaju u Indiji? Koliko je naše društvo sklono uranjanju u ružičastu, ušećerenu, paralelnu stvarnost, a koliko zaista spremno da pogleda šta se oko nas događa?

– Mislim da nam je svima vrlo često danas potrebno da pobegnemo i odlutamo u neku bolju stvarnost jer da to ne radimo verovatno bismo do sada potpuno poludeli. U tom smislu ja zaista ne želim niti imam pravo da kritikujem ikoga ko ponekad stavi ružičaste naočare ne bi li bar na trenutak mogao bar malo da se odmori od surove realnosti u kojoj živimo. S druge strane se iskreno nadam da ćemo možda nekada u nekoj makar dalekoj budućnosti uspeti da opet poverujemo u tu bolju paralelnu stvarnost koju ćemo kao društvo zajedno izmisliti. Mislim da je mnogo veći problem danas od toga da ljudi beže u neke zamišljene svetove to što niko više nema kapaciteta za maštanje. Mi smo svi postali toliko melanholični i ravnodušni da smo izgubili čak i mogućnost da smislimo utopiju a kamoli da u nju poverujemo.

* Šta danas znači živeti u društvu u kome dominira kič?

– Po mom mišljenju danas nije toliki problem u tome što nas okružuje kič, koji nas je prilično okruživao poslednjih decenija pa smo se na to možda i navikli, već to što sve više uranjamo u jedan bezizlazni „Trumanov šou“ u kome više ne znamo niti ko smo, ni šta smo, ni šta nam je dalje činiti. Svako se u tom lažnom svetu snalazi na svoj način – neko se pomiri sa sudbinom, neko pronađe način da se snađe, a neko ne želi da prihvati postojeću realnost ali opet ne može iz nje da izađe jer izlaza nema.

* Kako objasniti to što se danas revitalizacija paralelne realnosti devedesetih (prepoznate kao epohe šunda i kiča) tumači kao žal za prošlošću?

– Ja opet mislim da je ta žal za prošlošću vezana za jednu autentičnu emociju koja nema veze sa epohom šunda i kiča, a to je da smo tada još uvek verovali da izlaz postoji, da će nam nekada biti bolje. Tada smo maštali o tome da će nas, kad budemo „slobodni“, čekati neko bolje sutra, a danas je jako teško poverovati u to. Opet danas postoji naravno i nostalgija za vremenima kada smo zajedno gradili društvo za sve nas, kad reči poput solidarnost, jedinstvo i sloga nisu bili samo prazni označitelji. Mi danas žalimo za mnogo čim, ali očigledno nedovoljno da bismo se trgli iz ovog kolektivnog sna u kom smo se našli.

* I Severna Koreja kojom ste se bavili na sceni (u predstavi „Sloboda je najskuplja kapitalistička reč“) prepoznata je kao društvo koje ima potrebu da prezentuje određenu sliku o sebi… Da li za vas postoji neka veza između ove dve zemlje i Srbije, ali i između dve vaše predstave?

– Za mene je sloboda i šta danas uopšte znači biti slobodan jedno od ključnih pitanja savremenog sveta, ne samo ovih naših podneblja nego i uopšte. U predstavi „Sloboda je najskuplja kapitalistička reč“, koju sam radila zajedno sa Olgom Dimitrijević, bavile smo se time koliko je pojam slobode relativan i uslovljen stalnim propagandama i kontekstom iz koga dolazimo. „Bolivud“ se takođe bavi pitanjem slobode, ali na jedan drugi način. Ova predstava ispituje na šta smo sve spremni samo da nam bude bolje i koliko je to naš izbor a koliko izbor nekih „viših sila“ na koje mi nemamo nikakav uticaj. A sve čime se bavim, bila to Indija ili Severna Koreja, zapravo uvek ima veze sa Srbijom i nama jer mislim da je jedino pošteno pričati o onome o čemu znaš i šta te se tiče.

Autorska ekipa

U predstavi „Bolivud“ igraju: Miloš Đorđević, Jelena Đokić, Danijela Ugrenović, Suzana Lukić, Pavle Jerinić i Bojana Đurašković. Maja Pelević je napisala i tekstove songova za koje je muziku komponovala Anja Đorđević. Muziku izvode: Nevena Pejčić, Aleksandar Solunac i Danilo Tirnanić. Koreograf je Igor Koruga, scenograf Igor Vasiljev, a kostim je radila Marina Vukasović Medenica.