Ne volim da fotografišem ljude koje ne poznajem dobro

Sven Marquardt je ljubiteljima tehno zvuka i klabinga poznat kao izbacivač čuvenog berlinskog kluba Berghain. Međutim, pored imidža, maltene, mitskog bića čuvara ulaza u čuveni klub, Marquardt poseduje bogatu umetničku karijeru koja je umnogome bila uslovljena društveno-političkom situacijom pre i posle pada Berlinskog zida. Rođen 1962. godine svoju karijeru otpočinje ranih osamdesetih u Istočnom Berlinu, radeći prvo kao asistent poznatog fotografa Rudolpha Schafera prevashodno u modnoj fotografiji. Od 1986. kao samostalni fotograf publikuje svoj rad u mnogim poznatim nemačkim časopisima poput Das magazin, Der Sonntag, Neues Lieben, ali i izlaže samostalno i grupno. Njegov rad je i cenzurisan u Istočnoj Nemačkoj a i sam se susretao sa cenzurom zbog negovanja specifičnog ličnog vizuelnog identiteta koji, kako se navodi, nije bio u skladu sa standardima izgleda muškaraca u socijalističkoj državi.

Čitajući do sada objavljene intervjue sa Svenom, ne možemo a da ne primetimo da se svako od novinara sa izvesnom dozom strepnje i nelagode pripremao za sastanak sa njim. Mi smo ga sreli nedavno u Njujorku i u veoma opuštenom razgovoru pričali o Istočnom Berlinu, Berghainu, ali najviše o fotografiji kojom se bavi još od osamdesetih godina prošlog veka.

* Da li postoji neka prekretnica u tvom životu, da li si osećao da je fotografija nešto čime ćeš se baviti ili je to nasumični izbor?

– Više je nasumičan izbor, moram da priznam. Trebalo je izabrati profesiju po završetku škole. Sećam se da je tada postojala reklama za kurs fotografije, više trening za fotografe, na koji sam se prijavio bez posebnih očekivanja. Otada fotoaparat je sredstvo kojim mogu da prenesem svoje stavove i osećanje života.

* Da li se sećaš svoje prve fotografije uopšte?

– Moja prva fotografija je portret mladića u kišnom mantilu. On je bio moja prva inspiracija. Imao je tu vanvremensku lepotu koju je isijavao. Upoznali smo se na groblju u Istočnom Berlinu 1982. U to vreme sam upoznao i Helgu Paris, kao i ljude iz njenog kruga, njenu decu. Ona je veoma poznata fotografkinja, važna za Istočni Berlin. Tada su se dešavali moji počeci u fotografiji, a ona mi je bila prva mentorka.

* Da li je to bio odlučujući momenat da se opredeliš za portretnu fotografiju?

– Tada nisam to planirao, ali iz ove perspektive bi se moglo reći da je tako.

* Objavljivao si fotografije u poznatim listovima Der Sonntag i Das Magazin. Šta si prvo objavio, modni editorijal ili fotografije sa drugačijom temom?

– U Sonntagu sam objavio prvi modni editorijal 1984. godine. Zatim su sledili editorijali u drugim magazinima i u Sibylle magazinu. Prva fotografija u Das Magazinu bio je portret mladića o kom sam upravo govorio a na fotografiji se videla njegova refleksija u ogledalu. Ta fotografija nalazi se i u mojoj knjizi Future’s past, a bila je i deo izložbe koja se desila u Istočnom Berlinu, a tada je bila planirana i za Pariz.

U Istočnoj Nemačkoj osamdesetih izlagao sam uglavnom bez problema na više grupnih predstavljanja fotografa.

* Kako sada biraš svoje modele? Da li prilaziš nekome ko ti je zanimljiv na ulici?

– Nikada do sada nisam to radio, možda bi trebalo… Možda uskoro, kada budem kao fotograf boravio u nekom drugom gradu. Uglavnom svoje karaktere nalazim među prijateljima i kolegama i to tek onda kada zamislim narativ koji želim da stvorim oko njih.

* Znači, nisi se bavio dokumentarnim fotografijama Istočnog Berlina, noćnog života, scene?

– Nikada zaista. Mada su mnoge moje starije kolege, poput Heralda Hauswalda na primer, bili inspirisani takvom dinamikom i stoga su odlični dokumentaristi berlinske scene.

Ja ne volim mnogo da fotografišem ljude koje ne poznajem dobro. Na žurkama se ljudi kreću brzo i to mi nije inspirativno u smislu narativa. Dugo sam koristio samo analogni fotoaparat uz dnevno osvetljenje. Međutim, dešavalo se da se na žurci ili koncertu inspirišem i da odatle razrađujem ideje, čak se dešavalo da neke modele upoznam u klubu na primer, ali od upoznavanja do fotografisanja prođe dosta vremena jer treba da tu osobu zaista upoznam da bih mogao da je stavim u određenu kompoziciju. Od 2005. me više zanima konceptualna fotografija.

* Neke od fotografija su dosta sinematične i evociraju scene iz starih filmova, a tome doprinosi i crno-beli kontrast. Tvoj fotografski rukopis uključuje simbolizam i reference iz istorije umetnosti ali uvek suptilno, nenapadno. Kako konstruišeš fotografiju? Da li model određuje kompoziciju i narativ ili biraš model za unapred razrađenu ideju?

– Kada radim sopstvene projekte, prvo dolazi ideja. Ta ideja se pretvara u narativ kada je prodiskutujem sa svojim timom, set dizajnerom Janom, frizerkom i šminkerkom Saskiom i asistentom Hardyem. Ja sam tu u vrlo zgodnoj poziciji jer moj tim razume moje ideje i šta želim da postignem tom idejom koju tada razvijam a oni učestvuju u procesu.

Onda sledi razgovor sa modelima. Važno je da ih poznajem da imam u vidu njihov karakter, stil i osobine. Bitan mi je karakter jer nečiji karakter se uklapa u moju datu ideju za određenu fotografiju.

Nikada ne želim da stvorim lažni karakter ili karakter suprotan toj osobi, već da iz stvarnog izvučem snagu. Mogu nekada da predložim odeću za snimanje ali samo ako znam da bi ta osoba to dobro iznela. To se zna preko karaktera i bitno mi je da on ostane istinit.

S druge strane izazov je raditi sa DJ-evima iz OstGut Tona, jer se dešava da neke od njih uopšte ne poznajem. To je pravi izazov: uklopiti njihov karakter i atmosferu njihovog albuma (ako se radi cover ploče) sa mojim senzibilitetom. To vodi u razne epizode koje su uvek izazovne, nekada iznenađujuće ali ja u tome uživam.

Kada putujem, uglavnom ne nosim aparat. U Manili sam prvi put fotografisao nekoliko portreta, kao što planiram da to radim i sada u Njujorku.

* Katarina Hausel je pisala o tvom radu za poznati magazine Sibylle, takozvani East Vogue, u katalogu poslednje izložbe Bygone in the Future. Tokom godina rada u redakciji nisi smeo da se viđaš sa glavnom urednicom niti da se slobodno krećeš centrom Istočnog Berlina, što je pomalo šokantno. Kako je to uticalo na proces rada? Znamo da su tvoje fotografije bile urednici uzbudljive.

– To iz sadašnje perspektive izgleda šokantno, ali tada sam bio panker, a pankeri nisu smeli da se kreću centrom. To je bilo normalno, bar sam ja tako doživljavao tu situaciju. Tada sam bio u ranim dvadesetim i nije me to pogađalo. Čak ni to što nisam viđao urednicu… Možda se ona plašila mene (smeh) i mog pogleda na svet. Tada se nisam plašio ničega, a bio sam ponosan što radim za poznati modni magazin.

Urednicu sam upoznao nešto kasnije i nismo imali nikakvih problema u saradnji jer se njoj dopala moja fotografija.

* Meni je jedna od omiljenih fotografija za cover albuma Lena Fakija, zbog misteriozne starije žene prodornog pogleda. Kakva se priča krije iza toga?

– Tu je ideja zapravo bila kontrast, kontrast mladosti i starosti, vatre i vode koju smo koncentrično postavili na setu, ideja o početku i kraju.

* Posle pada Berlinskog zida sve se promenilo? Ili nije? Kakve impresije imaš o tome iz sadašnje perspektive?

– Svakako sam bio uzbuđen i srećan, ali sam se istovremeno pitao Šta sada? Veliki sistem se srušio i mnogi su se pitali šta če se desiti. Neizvesnost je bila u vazduhu i bilo je čudno. Milioni ljudi su izgubili identitet u društvu koje je prestalo da postoji. Tada sam na to gledao kao na dramatičnu promenu, ali sada, kada znam da sve menja, to deluje kao jedna u nizu promena.

* Da li si ikada bio u Beogradu? Šta očekuješ od rezidenture?

– Očekujem novo iskustvo, nikada nisam posetio Beograd, jer je vladalo uvreženo mišljenje da taj deo Evrope treba izbegavati, slično Rusiji i drugim zemljama u Istočnoj Evropi. Zato očekujem da ću saznati nešto novo, pronaći inspiraciju i prevazići te predrasude. Zato se radujem poseti Beogradu, vrlo se radujem. Biće to promena u odnosu na skorašnje destinacije Hongkong i Manilu.

* Za kraj mi reci nešto o medaljonu koji nosiš?

– Na medaljonu je deo jedne pesme Oscara Wilda.

Bez fotografija sa suncokretima

* Kada govorimo o modnoj fotografiji i kampanjama, da li se tu proces razlikuje zbog potrebe klijenta?

– Iz mog iskustva klijenti se odlučuju za mene kada žele nešto nestandardno. Svakako je i tu proces razrađivanja ideje podugačak. Pre realizacije obe strane moraju biti saglasne oko finalnog plana. Klijenti znaju da ja neću raditi motivacione komercijalne fotografije koje uključuju suncokrete (smeh). Generalno, kada radim komercijalne kampanje, važno je da se dogovorim sa klijentima oko vizije, ali ne mogu da pristanem na nešto što nije blisko mom izrazu i zato nekada mogu i da odbijem saradnju ukoliko nam se ideje ne susreću.