Ne zatvaraju usta neobrazovani, primitivni poslušnici i karijeristi

On kaže da ga je po sebi neizvesna profesija glumca istrenirala na neizvesnost ali da mu je zabrana kretanja svejedno najteže pala tokom vanrednog stanja.

– Moja profesija je spas, dugo sam u njoj, okruglo pola veka. I ona je neizvesnost, očvrsnula me je, vaspitala, istrenirala, disciplinovala. Moraš biti spreman za razne situacije. I da izdržiš. Otkazane predstave, gostovanja, snimanja. Dobro, može i bez toga.

Inače, kao nekom ko je navikao na svakodnevnu aktivnost, zabrana kretanja mi je najteže pala. Naravno, poštovao sam sve naredbe, bez obzira što su u velikoj meri bile prema „voljenim bakama i dekama“ diskriminatorske – ocenjuje Caci.

Upitan kako je strukturirao vreme i da li je njegov „višak“ iskoristio za nešto što voli da radi a ranije nije stizao, naš sagovornik kaže da se potrudio da bude organizovan.

– Svaki trenutak sam isplanirao. Intenzivnije sam radio na novoj knjizi. Posebno zadovoljstvo mi je bilo druženje sa odabranima koje ponovo pronađoh u sopstvenoj biblioteci. Između ostalog sa Tomasom Manom, Dobricom, pa sa čovekom sa kojim sam proveo četvrt veka u Ateljeu 212 i u bifeu prisustvovao Njegovim mnogobrojnim i nezaboravnim predavanjima, sa Borislavom Mihajlovićem Mihizom, piscem „Autobiografije o drugima“ – priča Caci dodajući da je shvatio da se rado vraća dobrim naslovima, kao i da je tokom karantina promenio navike glede telefonskih razgovora.

– Spadam u one koji se rado vraćaju dobroj knjizi više puta, nego da se kljukaju svim i svačim što im padne pod ruku. Sređujući obimnu biblioteku konstatovao sam sa setom kako za mnoge naslove „nemam više vremena“. I radio sam još nešto, što inače nemam običaj jer mi telefon služi samo za kratke dogovore. Tokom karantinskih dana javljao sam se rođacima i prijateljima. Tako sam imao utisak da smo se negde sreli, posedeli, popili neku dobru kapljicu i razmenili misli o našoj fantastičnoj stvarnosti – kaže Caci.

O tome kako su na njega delovale redovne konferencije za medije od 15 sati, da li ih je uopšte pratio, odgovara da je jeste i da su one bile različite.

– Naravno, pratio sam konferencije za medije. Morali smo da znamo šta se dešava, da budemo obavešteni. Trebalo bi da je to normalno. Kao što je normalno da svako radi svoj posao. E, to kod nas nije slučaj. Na nas su se, valjda kako je ko ustao na koju nogu, predsednik i premijerka dernjali, grdili nas, pretili… Oni su nam govorili o bolesti, o lečenju, a stručnjaci sedeli i ćutali. Kad su shvatili da su preterali, povukli su se i onda smo imali sažete i precizne odgovore stručnjaka. A imali smo i nov izum: konferenciju za novinare – bez novinara! – podseća Caci.

Zamoljen da kao profesionalac kaže kako je on video nastupe predsednika tokom vanrednog stanja kaže da je još kao student učio o tome koliko je važno pitanje mere, da je o tome i Hamlet besedio, ali da se to pod ovim nebom, nažalost, slabo prima.

– Još dok smo bili studenti učili su nas naši veliki profesori da je u svemu najvažnije pitanje mere. O tome lepo besedi Hamlet u govoru glumcima. Nemam želudac da se upuštam u analizu nastupa predsednika. Godinama smo izloženi, sve više i više, a tek oko izbora, beskonačnim, ekskluzivnim, svakodnevnim obraćanjima u kojima slušamo hvalospeve sopstvenim poduhvatima. Ljudi iz vlasti zaboravljaju da su činovnici koje plaćamo da služe narodu, zaboravljaju kako glase zakletve koje su izgovorili glasno stupajući na dužnost. Mnogi značajni ljudi, koji samo ovoj vlasti nisu značajni, upozoravaju na to godinama. Ali, avaj, nema pomoći! Nikakav Hamlet niti njegov govor o pitanju mere, ne prima se pod ovim nebom. „Srbija je velika tajna“! – reče još davno veliki pesnik.

Što se tiče položaja umetnika Caci kaže da je javno na to skretao pažnju, posebno sada, zbog pandemije, ali da su umetnici ovde vazda poslednja rupa na svirali, a zakon i prava građana nešto što se stalno krši – od „fantoma“, do osvajača tuđih zgrada sa bakljama.

– Skretao sam javno pažnju na katastrofalni položaj umetnika, posebno u ovoj situaciji, u vreme pandemije. Najzad je došlo do neke reakcije što se tiče slobodnih umetnika. Dobili su tromesečnu pomoć od države. Ali ova zemlja je toliko pritisnuta problemima, nepravdama, toliko je nepoštovanja zakona, toliko užasnih afera, nepoštovanja Ustava… da je pitanje umetnika poslednja rupa na svirali.

Kakva je to zemlja kojom mogu da šetaju ljudi sa fantomkama, u kojoj se voze džipovi bez tablica, u kojoj osvajači tuđih terasa šetaju sa bakljama i kapuljačama? Da pomenem nepostojećeg tužioca – već je dosadno. Da pomenem novinara kome zapališe kuću – šta vredi, o tome nema informacija na javnim servisima. Dežurne ekipe analitičara, marketinških stručnjaka, tabloida, svakodnevno na najgori način ocrnjuju sve koji drugačije misle od njih na vlasti i njihovih satelita. Ne zatvaraju usta neobrazovani, primitivni poslušnici i karijeristi, zaseli na mesta koja im ni po čemu ne pripadaju. I gde je tu prostor za umetnike i umetnost? – pita se sagovornik Danasa.

O ponovnom radu pozorišta na otvorenoj sceni na Tašmajdanu i tome da li bi možda bolja opcija bila letnja scena Ateljea 212, Caci kaže da Beograd svakako treba da dobije ozbiljnu letnju pozornicu.

– Nisam video renovirani Tašmajdan. Verujem da je moguće neke predstave tu smestiti. Što se tiče letnje pozornice Ateljea 212, taj prostor još nije zaživeo i čini mi se da je mali. Više sam za to da Atelje 212 otvori svoj pokretni krov. Nekada su se igrale predstave pod otvorenim nebom, pa kad naiđe oblak i pljusne letnja kiša, u publici se pootvaraju kišobrani, dok se krov polako ne zatvori. Inače, odavno je bilo vreme da naš Beograd dobije ozbiljnu letnju pozornicu, ali možda kad se završe gondole, fontane i stadioni – ironično konstatuje Caci.

Vraćajući se na to da je ovde najveći problem to što ne postoje institucije i što se ne poštuju zakoni, sagovornik Danasa ispričao je i kako vidi atmosferu u kojoj se treba odlučiti da li bojkotovati ili izaći na izbore.

– Ustav se krši svakodnevno. Predsednik je predsednik „njima“, a mi smo „oni“! Pa, šta ćemo mi tamo? Nek oni slikaju lične karte i dele sendviče, neka navlače fantomke i voze džipove, neka proglašavaju stotine dobijenih procenata, nek se međusobno odlikuju ordenjem i doktoratima, stanovima i milionima. Meni je bio važan obraz celog života! Neću valjda sada da ga uprljam – ističe Caci. On kaže da je čuo da su penzioneri dobili neko pismo i da on na njega već ima spreman odgovor.

– Čujem da su penzioneri dobili neko pismo, ja ga još nisam dobio, al’ evo kratkog odgovora: „Okupio je VAS, al’ neće i NAS jer mi smo ONI!“

Na kraju razgovora Caci izdvaja jednu od najpotresnijih slika koju je nedavno doživeo.

– Bio je 11. maj. Išao sam pred Atelje 212 da za jednu televiziju kažem nešto o Zoranu Radmiloviću povodom njegovog 87. rođendana. Video sam kako „spontano“ dovoze pristalice SNS-a da podrže štrajkače glađu vladajuće partije. Kada sam se vraćao, namerno sam prošao pored Skupštine. Bila je to najpotresnija slika koju sam video od bombardovanja. Do zuba naoružana žandarmerija, kordon između našeg naroda i našeg naroda. Ostalo znate – kaže Milan Caci Mihailović.