Ne znaju svi da je psihičko zlostavljanje ubitačno

Kaže za Danas glumica Nada Šargin upitana da li joj je bilo teško da održi vatru i učini dinamičnim lik koji je sve vreme opsednut osvetom – Elektru. Ovaj antički lik Nada Šargin će igrati u istoimenom komadu, prema tekstu Danila Kiša a u režiji Ive Milošević. Premijera je zakazana za 25. decembar u Narodnom pozorištu u Beogradu.

* Siže ovog komada je priča o Elektri i njenom bratu Orestu koji su u detinjstvu preživeli traumu zato što im je majka ubila oca Agamemnona, preudala se, a njih, rođenu, decu izbacila iz kuće. Žele da joj se osvete i ubiju je, a najveću glad za tim ima Elektra. Kako ste joj prišli?

– Pitala sam je i tražila odgovore u sebi. Postavljala sam joj i obična pitanja, recimo kako je bilo živeti kao dete u dvorcu oca, velikog ratnika i kako je živeti sada u bedi pored poštenog zidara. Ali sam je najviše pitala kako je biti odbačeno dete čija je majka ubila njenog oca. Tražila sam u sebi put kako sve to mogu da dočaram – njenu bol, gnev, mržnju i želju za osvetom.

* U komadu su manje više svi u viru osvete. Kao u začaranom krugu iz kojeg nema izlaza i opraštanja. Da li mučnina tog osećanja jeste nešto što je ogledalo današnjeg sveta? Nemogućnost, da se načini iskorak, da se stane…?

– Kada dođe do zločina tu je kraj i za onog koji ga je izvršio. Ali, može da bude početak za društvo koje će tražiti odgovor na pitanje zašto se to desilo. Verujem da su razlozi duboko ukorenjeni u boli i gnevu osobe koja je počinila zločin u porodici. Ali se treba pitati da li je i sama ta osoba prethodno bila žrtva zlostavljanja, da li je u pitanju nasledna ili stečena bolest koja nastaje, kažu često, upravo, zbog zlostavljanja.

Ne znaju svi da je psihičko zlostavljanje ubitačno, ne znaju ljudi ni da ono postoji ili ne razumeju da ga i sami čine svojim bližnjima. Oni koji preuzimaju odgovornost za terorističke napade kažu da šalju poruku Zapadu kroz te krvave činove osvete gde stradaju nevini, jer žele da pokažu da u njihovoj boli niko nije nevin. Ne znam da li su u pravu, ali sam sigurna da bih psihologiju uvela u obdanište i svaki razred osnovne i srednje škole kao najbitniji predmet. Mi se, koliko primećujem, ne bavimo psihičkim zdravljem, ni svojim, ni naše dece, bar ne onoliko koliko je nužno.

* Kako biste voleli da publika reaguje na predstavu?

– Volela bih da je pogledaju u dahu, da ih uzbudi kao što su mene uzbuđivale ekranizacije grčkih mitova, kada sam bila dete posle kojih bi sedela prikovana za stolicu jer sam doživela katarzu straha i primila poruku da Bogove ne treba ljutiti.

* Danilo Kiš je ovaj tekst posvetio Antonenu Artou. Imate li ideju zašto?

– Arto se zalagao za surovo pozorište, a Kiš je napisao smernicu da u ovaj komad treba uvesti punu dozu surovosti. Ima u Artoovoj knjizi „Surovo pozorište“ zanimljiva rečenica koja meni opisuje kako bi možda Arto voleo da je naša predstava: „… sposobna da unese na scenu bar dašak onog velikog metafizičkog straha koji je bio u osnovi čitavog starog pozorišta…“

* Kiš je ovu Euripidovu tragediju obradio i osavremenio. Nastala je 1968. za BITEF. Na koji način je, prema vašem mišljenju, to učinila rediteljka Iva Milošević?

– Iva nas je vodila tako da surovost izlazi iz čoveka kroz repliku, emociju, prisutnost i dejstvo. Na sceni nema krvi, nasilja, niti fizičke brutalnosti. Sve dolazi iznutra i sve postoji kroz tenziju, uzbuđenje i emociju.

* Koji lik vas je u ovoj predstavi, pored vašeg, najviše fascinirao i zašto?

– Volim da uđem u nečiju glavu i ispitam kako ona misli. Dosadno mi je da svaki lik razmišlja kao ja. Zanima me šta druge ljude pokreće, šta ih boli, šta ih raduje. Svi likovi u ovom komadu me fasciniraju, ali hajde ipak da izdvojim Klitemnestru. Genijalan glumački zadatak.

* Postoji li neka replika koja sumira poentu ove predstave ili prosto neka koja je vama naročito važna i zašto?

– Pred velikom činjenicom smrti sva su ljudska dela varljiva i tašta, u reci vremena sve izgleda sitno: sve, osim života…