Ne znam šta bih rekao Profesoru

Nagradu posvećenu likovnoj kritici i kritičkom razmatranju savremene likovne i vizuelne umetnosti Leposavićje dobio za razgovor s multimedijalnim umetnikom Vladanom Radovanovićem u emisiji Klub 2, emitovanom na radio-programu, kao i za kritičke osvrte i recenzije u emisiji U prvih pet i Kulturni krugovi, i produkciju emisije Grad tokom prošle godine, koju koncipira i realizuje u saradnji sa koleginicom Snežanom Ristić. Rečju, nagradu je zaslužio i prema oceni njenog žirija i prema gromkom aplauzu od stručnjaka i kolega juče u Kulturnom centru Beograda. A sve to – za stvaralački doprinos predstavljanju nauke istorije umetnosti i kritike.

Na uobičajeno novinarsko – šta mu znači priznanje budući je bio Trifunovićev učenik, Leposaviću kratkom komentaru pojašnjava:

– Da je Lazar Trifunovićživ, mislim da ne bi dopustio ovakvu situaciju u kulturi uopšte te se u tom smislu osećam pomalo tužno i, nekako, nedostojnim same nagrade.

• Zato što, kako se rekli, na neki način ova nagrada ukazuje na probleme?

– Problemi u našoj kulturi postoje. Kada je, na primer, 1992. godine konstituisana ova nagrada, očekivalo se da će je svake godine dobijati mladi istoričari umetnosti koji su tek napravili prve korake na našoj sceni, očekivalo se da će im ona biti neka vrsta zaštite od šamara naših anahronizama i neka vrsta vetra u leđa. Međutim, većneko vreme, ona taj standard, rekao bih, Trifunovićevski standard, socijalnog aktivizma ne uspeva da dosegne. Eto, to mi je prilično žao. Ono zbog čega sam radostan jeste što mislim da su elektronski mediji sada uzeti u obzir.

• Da li biste proširili odgovor?

– Znamo da su svi da su elektronski mediji, kao i mediji uopšte i celo naše društvo u krizi. Zato treba obratiti pažnju na ono što se u elektronskim medijima radi i držim da je ovo početak obraćanja pažnje na ono što se u njima zbiva.

• Spomenuli ste da postoje još toga što možda nije važno a zbog čega vam je žao kada mislite o nagradi.

– Žao mi je i zbog samog Lazara Trifunovića. Od kad sam dobio informaciju da sam ove godine dobitnik nagrade koja nosi njegovo ime stalno mi stoji pred očima. Gleda me svojim pronicljivim pogledom, u imaginarnom smislu. I, ja prosto ne znam šta bih mu odgovorio na neka pitanja koja će mi možda i uputiti na taj način.

• Recimo?

– Zašto smo mi dopustili da nam se sve to dešava. Prošetajte našim gradom… Ja bih propao u zemlju kad bih s Lazarom Trifunovićem morao da prošetam Tašmajdanskim parkom ili ovim koji se odnedavno zove Devojački. Ako bi me Lazar pitao – kakve su to skulpture koje ste vi posadili u našem gradu, u kojem veku vi to živite – ja ne znam šta bih mu rekao. Niti znam šta bih mu kazao kad bi me pitao za Oktobarski salon. A prosto sam siguran da on sve to ne bi dopustio i mislim da bi taj aspekt aktivizma Lazara Trifunovića trebalo ubuduće da bude uzet u obzir. Da se razmatra, da se vidi na koji način je on, recimo, uspevao da kaže „ne“ kada su mu kao direktoru Narodnog muzeja u Beogradu tražili da za neke druge institucije da skulpture.

Najbolja izložba „Pit Mondrijan. Slučaj Kompozicije II“

Žiri za nagradu „Lazar Trifunović“ radio je u sastavu: Jelena Stojanović, predsednica, profesorka istorije umetnosti na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu, i Ljiljana Ćinkul, kustoskinja Grafičkog kolektiva i kritičarka „Politike“ i Nela Tonković, istoričarka umetnosti i direktorka Moderne galerije u Subotici.

Priznanje Društva istoričara umetnosti Srbije za najbolju izložbu u 2014. prema odluci žirija u sastavu: Stevan Vuković, Gordana Dobrići Sava Ristović, dodeljeno je Jeleni Dergenc i Simoni Ognjanovićza autorsku izložbu „Pit Mondrijan. Slučaj Kompozicije II“, koja je otvorena u novembru u Narodnom muzeju u Beogradu i traje do 22. februara.