Nebojša Bakočević o segmentu „Nije sve u ljubavi, ima nešto i u lovi“: Odlomak iz knjige „Daj, babo glavu!“ (FOTO)

Knjiga će , kako Danas saznaje, biti promovisana 1. oktobra, a u njoj ćete naći sve što je moglo da se sazna o nastanku i procesu stvaranja filma „Kako je propao rokenrol“.

Pošto je i koncept knjige razbarušen, i ne sledi uobičajenu logiku monografskih izdanja, predstavljamo vam deo sećanja Nebojše Bakočevića, koji, kao i mnogi primećuje, da ovaj film odlično stari…

„Meni je taj film, s godinama, sve draži i dopadljiviji. U početku sam mislio dobar je, onako, nije loš, ali kako je vreme prolazilo, moj se utisak rapidno popravljao. Nije to samo nostalgija, po kojoj je sve što je davnašnje i sve što je prošlo bolje od ovoga danas, nego je prosto činjenica da je taj film postao kultni, beogradski, jugoslovenski, proteklo vreme nas je ubedilo da je to stvarno tako.“, priseća se Bakočević u knjizi „Daj, babo glavu!“ u odlomku pod naslovom „Iz davno zaboravljenih pobuda“.

U to vreme, kako je ispričao, većina je verovala da film mora da bude težak, da bi se rangirao kao dobar.

„Dugo je u našoj kinematografiji vladalo defetističko shvatanje da film mora da bude težak, da ima tragični narativ pun nesreća, da bi se gledalac u svom tom patosu osećao kao da je upravo gledao dobar film. U stilu, mora da je dobar, čim mi je tako teško. Kako je propao rokenrol upravo je u tom pogledu jedna pozitivna anomalija u odnosu na ustaljeno shvatanje filma u tadašnjoj Jugoslaviji“, smatra Bakočević.

„Takođe,jedan od najvažnijih razloga za uspeh filma bilo je možda i to što smo se svi koji smo radili na njemu i privatno družili i provodili dosta vremena zajedno. To ne može da se vidi na ekranu, ali se na neki poseban način oseća gotovo dokumentarna istinitost u inače sasvim konvencionalno fikcionim pričama. Mislim da je to jedna od važnijih stavki uspeha našeg filma. I to što, dok smo snimali, nismo imali na umu uspeh, popularnost, pogotovo ne novac, već smo snimali iz onih davno zaboravljenih pobuda, iz ljubavi prema onome što radimo, iz čistog ubeđenja, iz onog lepog osećanja da radimo nešto dobro.“, ističe Bakočević.

U monografiji „Daj, babo glavu“, on dodaje da je cela priča u vezi sa omnibusom „Kako je propao rokenrol“ za njega počela negde u proleće 1988, na jednoj od kućnih sedeljki kod Mire (Furlan) i Gorana Gajića, u Drinčićevoj ulici.

„Tu sam prvi put čuo da postoji mogućnost da dobijem ulogu Darka Čudanova. Žika, Bjela i ja smo već do tada snimili Bal na vodi Jovana Aćina (tada, 1985, najgledaniji film u zemlji), zatim Dogodilo se na današnji dan Miroslava Lekića po divnom pozorišnom komadu Dejane Leskovar, sa fenomenalnom glumačkom ekipom koja je, razumevajući kvalitet, pristala da radi maltene bez honorara. Što nam, iskreno, nije ni bilo mnogo važno jer smo osećali da radimo kao mali, niskobudžetni film, ali, opet, imali smo taj filing da snimamo nešto što bismo radili i džabaka. A Žileta sam znao još od kada je s Kojom snimio Sviđa mi se da ti ne bude prijatno.“

Intervjuisao sam ga na tada legendarnom Studiju B, pre nego što smo upisali Akademiju. Bio sam na prvom koncertu Električnog orgazma. Jednostavnije rečeno, da sad ne nabrajam, bio sam učesnik i svedok rađanja novog talasa. Sećam se, jednom prilikom mi je Vlada Divljan, pre koncerta sa All stars bendom rekao: “Mi smo ti, Bakoč, nosioci spomenice iz osamdeset prve!”

Sa Anicom sam bio na klasi i radili smo većinu vežbi zajedno, čak smo i na časovima gde smo učili igre, od tarantele do valcera, bili par. Mislim da se to vidi u našoj priči Nije sve u ljubavi, ima nešto i u lovi. Siguran sam, da nije bilo Anice, naša priča ne bi bila tako dobra. Ona je jedna od onih dragocenih glumica koje uvek izvlače najbolje od partnera, pa, ako sam ja dobar u filmu, to je – ne samo što smo bili klasići – umnogome i njena zasluga.

Želim, zapravo, da naglasim taj neki ortački momenat koji je sigurno, uz fenomenalan scenario, potpuno neuobičajen za to vreme. To je, naravno, uz najznačajniji doprinos reditelja Gajića, Peze i Slavice, iznedrilo film baš takav kakav je – u svakom pogledu jedinstven. I, kako će nam vreme kasnije pokazati, neponovljiv.“ ispričao je, između ostalog Nebojša Bakočević.

Nije zaboravio da spomene ni pregršt onih „malih stvari“ zanimljivosti koje verovatno nisu poznate široj publici.

Da je recimo, prvobitno bilo planirano da Bora Todorović igra Klaju, oca Kome, lika iz prve priče „Do izvora dva putića vode“, koga tumači Srđan Žika Todorović.

„Što bi bilo fora, al’ je Bora odbio zato što nije hteo da se kupa u Terazijskoj česmi kad izgubi opkladu sa sinom. Pa je ulogu preuzeo Bata Živojinović, al’ nije ni on hteo tu scenu s kupanjem na kraju prve priče, pa su preradili scenario“, ispričao je Nebojša Bakočević. Kazao je i da je Vlada Slavica odlučujući se koga da uzme za glavnu ulogu u svojoj priči, dugo dvoumio između Davora Janjića i njega.

„Kad govorimo o nastajanju ovog filma sve je, ne slučajno, u znaku broja tri. Tri odlična, nesvakidašnja scenarija: jedan Branka Vukojevića, drugi Aleksandra Barišića Barnija i treći Biljane Maksić. Omnibus sačinjen od tri dela, trojice ambicioznih mladih reditelja bez kojih film ne bi bio tako dobar; trojica vrhunskih muzičara: Vlada Divljan, Srđan Gojković Gile i Dušan Kojić Koja. I te tri spajajuće-razdvajajuće fenomenalne međusekvence sa Kojom i Kostom Bunuševcem, a koje je režirao Gajić, koje spajaju film u jednu celinu, ispričao je Nebojša Bakočević.

Ako želite da saznate šta se još nalazi među stranicama ove bogato ilustrovane monografije, ko se, recimo najeo belog luka da bi izveo ljubavnu scenu na daljinu, zašto je Srđan Žika Todorović bio nezadovoljan svojom ulogom, otkud uopšte ime Zeleni zub, i ostale priče o tome „Kako je propao rokenrol“, i zašto on još uvek traje u ovom filmu, potražite knjigu „Daj, babo glavu“, scenaristkinje, filmske kritičarke i spisateljice Vladislave Vojnović u izdanju Popboksa.

Monografija se može kupiti u Delfi lancu širom Srbije. U Beogradu u Bookastore knjižarama, Beopolisu i Zepteru. U Novom Sadu u Solarisu i Bulevar Booksu.

Mnogo detalja i pohvala od Gorana Markovića

„Sećam se da se ljudima koji su mi na premijeri prilazili, bilo da su iz filmskog sveta ili iz publike, posebno dopao onaj „moj“ kasetofon koji se oglašava kao Tarzan, a koji je bio prikačen na vodokotlić. Mnogo detalja – od postera, preko onog kostura Rodoljuba, one eksplozije kad bacim sve u kontejner – velika je zasluga scenografa Miše Nikolića. Zahvaljujući njemu film izgleda kao da smo imali popriličan budžet. Ne mislim ovde samo na Aničinu i moju priču, već na ceo film. Posle jedne od kontrolnih projekcija, pre premijere, dobili smo velike pohvale i od Gorana Markovića, koji je te godine snimio Sabirni centar. Sećam se njegovog komentara da čak ni u njegovom filmu nema tako dobrih vizuelnih efekata kao kod nas. Mislio je, naravno, na one oblačiće sa uvek fenomenalnom Vesnom Trivalić“.

S obe strane kamere

Uz oko 250 fotografija i iz naftalina izvađena tri originalna scenarija, knjiga Daj, babo, glavu! na 400 strana donosi više od 40 iskrenih, duhovitih, dirljivih, a ponekad i gorkih priča ljudi čiji su talenat i entuzijazam napravili ovu kultnu filmsku trilogiju.Svoje učešće u nastanku filma opisali su: glumci – Srđan Žika Todorović i Branimir Brstina, Anica Dobra i Nebojša Bakočević, Vesna Trivalić i Branko Đurić Đuro, zatim Bogdan Diklić, Ranko Tankosić i Džoni Racković; reditelji – Zoran Pezo, Vladimir Slavica i Goran Gajić; scenaristi, producenti, saradnici i članovi ekipe s druge strane kamere.