Nebojša Bradić povodom 100. izvođenja mjuzikla „Jadnici“: Savremeni muzički teatar postavlja nove i ponekad lude izazove

Mjuzikl „Jadnici“ je istinski međunarodni hit. Mislim da su privukli publiku širom sveta ne samo zbog produkcijskih vrednosti koje oduzimaju dah, nego i zbog mogućnosti predstave da ispriča priču sa brojnim likovima na dramatičan način. U tom smislu, ovaj mjuzikl je rodonačelnik žanra megamjuzikl, za koji su karakteristični prokomponovan libreto bez govorenog teksta, raskošan i komplikovan dekor, bogati kostimi, emocionalna radnja i zaplet „veći od života“ – kaže reditelj Nebojša Bradić pred 100. izvođenje mjuzikla „Jadnici“.

Ova hit predstava u njegovoj režiji na sceni je Madlenianuma 23. juna, a dugovečnost „Jadnika“ povod je za Bradićev razgovor za Danas, u kojem on govori o popularnosti mjuzikla kao žanra, savremenom muzičkom teatru, izazovima koje postavlja pred umetnike – reditelje, koreografe, glumce…

„Jadnici“ žive već petnaest godina na sceni Madlenianuma, 2014. su imali obnovu, i prema pozorišnim statistikama, rekorder su po gledanosti. Šta sve to znači za reditelja, i da li je tokom protekle decenije i po ova predstava doživela neke metamorfoze?

– Okupili smo se krajem juna 2007. godine. U vazduhu se osećalo uzbuđenje: sve je ključalo, raslo i uzdizalo se zahvaljujući neobičnom kvascu koji nam je darovala narativna i muzička partitura mjuzikla „Jadnici“. Početni zanos, koji ponekad prevazilazi oprez i razum, uzdigao je autore i izvođače do stvaralačkih visina. Oni će docnije biti nadahnuti, nagrađeni, ispunjeni… Kada se vraćam na ove početke, znam da opisujem rađanje jedne ljubavi. I ova reakcija nije bila jednokratna. „Jadnici“ su postali deo nas i naše publike. Ali, do tada je trebalo savladati brojna iskušenja, neugodne sumnje i nepoverenje. Promene do kojih je dolazilo u ansamblu predstave i orkestraciji, u radosti su spajale nove nosioce predstave i one koji su već bili njeni „vlasnici“.

Mjuzikl „Jadnici“ nastao je na osnovu istoimenog romana Viktora Igoa. Znači li to da je klasična književnost neprevaziđena osnova za vrhunski teatar?

– Mada pisci muzičkog teatra svoje pesme i scenske igre već duže vremena pišu bez oslanjanja na romane, ne iznenađuje da se uvećava lista dela koja svoje polazište ima u literaturi. Na toj listi se nalazi i autor kakav je DŽon Apdajk. Ne zaboravimo da je njegova fantazija o tri veštice na Rod Ajlendu, koje su u vezi sa đavolom Darilom Van Hornom, postala blokbaster film sa DŽekom Nikolsonom, Suzan Sarandon i Mišel Fajfer, a kasnije i mjuzikl „Veštice iz Istvika“. Da bi se došlo do uspešnog mjuzikla nije, međutim, samo dovoljno slediti kvalitetan literarni predložak, niti ići putevima koje su trasirale filmske zvezde. Potrebne su godine ponovnog pisanja, meseci proba, nedelje tehničkih proba, stotine svetlosnih promena… Pa i napraviti scene u kojima će veštice leteti iznad glava zadivljene publike.

Režija „Jdnika“ našla se i u Vašoj knjizi „Put do pozorišta“, gde navodite da se Igoova vizija života umnogome razlikuje od moderne vizije. Na koji način ste u režiji razrešili ovaj ne samo vremenski jaz, stvarajući priču o nadi i iskupljenju – u čemu vidite i razloge koji publiku dovode na ovu predstavu?

– Viktor Igo je duboko religiozan pisac i ta slika je prvo što osetite kada uđete u njegovu kuću u Parizu. Osećanje je potpuno suprotno onome koje imate kada uđete u Balzakov dom. Igo u „Jadnicima“ opisuje kloaku Pariza, koja je „jama istine“, gde maske padaju i gde se znakovi društvene veličine izjednačavaju sa otpacima običnog života. Pisac je naklonjen borcima za republiku, ali njima suprotstavlja drugačiju zajednicu živih i mrtvih. To publika vidi kada Žan Valžan napušta barikade, na kojima ostaju studenti koji će i poginuti za svoje ideale, da bi noseći telo ranjenog Marijusa zaronio u dubine kanalizacionog odvoda. Te suprotnosti su nas inspirisale dok smo radili „Jadnike“.

 Koliko Vam je kao pozorišnom reditelju važan „eksperiment“ sa muzikom – radite i opere i mjuzikle? Šta je zapravo savremeno muzičko pozorište?

– Teško je dati definiciju savremenog muzičkog pozorišta dok je proces njegovog stvaranja u toku. Ono je konglomerat različitih mjuzikala koji su se razvijali proteklih decenija, nekada paralelno, a nekada i nesaglasno sa popularnom kulturom i globalizacijom umetničke forme. Savremeni muzički teatar je napravljen na osnovama mnogih kultura i danas su u njemu sve prisutniji glasovi žena. Kada sam sa vlasnikom brodvejskog pozorišta razgovarao o mjuziklu „Buđenje proleća“, koji sam želeo da režiram u Beogradu, moje pitanje je bilo da li je taj tragični sadržaj za Brodvej. Odgovorio je da u Njujorku ima i boemske publike. Time je hteo da kaže da postoji mnogo više nijansi izvan uobičajenog pojma „brodvejski“, i da nije uvek najvažnija rečenica: „Prvo Brodvej, pa onda svet“. Pošto se muzičke partiture brzo menjaju, sa njima bivaju postavljeni novi i ponekad ludi izazovi pred reditelje, koreografe i izvođače. Radio sam mjuzikle koje pripadaju „Zlatnom dobu“, megamjuzikle, parodije na mjuzikle i pop-rok mjuzikle. Slušam hip-hop mjuzikl i pitam se da li bi njegova režija za mene bila eksperiment ili ludost.

Mjuzikl je dobrim delom žanr 20. veka, čija popularnost raste u „mračnim vremenima“. Šta se podrazumeva pod savremenim mjuziklom – da li se nešto menja u odnosu između glume, pevanja i igre? Zbog čega publika danas voli ovaj žanr?

– Uporedite samo razlike u glumi između filmske adaptacije mjuzikla „Priča sa Zapadne strane“ iz 1957. i verzije iz 2021. godine. Od glumaca se danas očekuje da budu sposobni da kreiraju mnogo složenije i realističnije likove, da sprovode različite stilove igre u zavisnosti od produkcije i rediteljske vizije, da igraju, pevaju i glume, da budu sopstveni orkestar… Reditelji i koreografi su tu da zajedno sa piscima razvijaju nove mjuzikle, ali i da ponovo osmišljavaju stare priče. Pogledajte samo uspeh „Kabarea“ u Londonu i produkcija „Kompani“ i „Violinista na krovu“ u Njujorku.

Upravo na temu savremenog mjuzikla, a posle jubilarnog izvođenja predstave „Jadnici“ u Madlenianumu, čekaju Vas umetničke radionice u Sofiji, gde Vaša režija „Violiniste na krovu“ ima veliki uspeh. Možete li da kažete nešto više o programu u Sofiji i, generalno, o savremenoj bugarskoj pozorišnoj i muzičkoj sceni, imajući u vidu da je reč o zemlji s jakom muzičkom tradicijom?

– U Sofiji će ovog leta biti održan drugi festival mjuzikla u organizaciji Muzikalenog teatra. Trebalo je da učestvuje i predstava „Brodvejske vragolije“, koju sam radio u pozorištu na Terazijama, ali se nisu stekli uslovi. Nagrađeni mjuzikl „Violinista na krovu“ će svakako biti izveden na završetku festivala, a ja ću učenicima festivala govoriti o dramaturgiji, režiji i kreiranju likova u savremenom mjuziklu. Mjuzikl je u Bugarskoj vrlo popularan i nalazi se na programu vodećih operskih kuća. Imao sam priliku da vidim sofijske „Jadnike“. Nivo njihovog muzičkog izvođenja je izuzetan. Beogradska predstava je dinamičnija, ekspresivnija i glumački izražajnija. Nadam se da će se u godinama koje dolaze uspostaviti pozorišna veza između naše dve kulture, razmena predstava i umetnika.

* Šta je sledeće u Vašim planovima?

– Posle premijere „Violiniste na krovu“ početkom 2020, imao sam brojne planove koje je ubrzo raspršila pandemija. Jedan od njih se ticao i selekcije za festival Dani komedije. Upravo sam dobio vest da će, posle više od dve godine pauze, Festival biti obnovljen.

Putevi i stranputice

Kad je reč o domaćim pozorišnim autorima, u čemu je tajna „Čuda u Šarganu“ Ljubomira Simovića koje se igra širom Srbije – kruševačka predstava u Vašoj režiji je nedavno gostovala u Ateljeu 212 . Zbog čega je danas možda i više nego 1974, kada je komad napisan, važna priča o slobodi i obećanjima lažnog raja?

– Priča o putevima i stranputicama čuda danas je, kao i pre pet decenija, podjednako aktuelna. Obelodanjivanje životnih čežnji i neostvarenih planova, njihova privremena realizacija i odsustvo suštinske spoznaje vlastitog mesta na svetu, jedna je od važnih linija u ovom delu. Posebno intrigantna je uloga političara koji se opija moćima govornice, moćima koje su, kao takve, samo pozajmljene.

Zaštitni znak kuće

– Iako je roman Viktora Igoa u operskom svetu bio prevelik izazov i za kompozitore kalibra Đakoma Pučinija, mjuzikl „Jadnici“ od premijere originalne francuske verzije u Parizu 1980 – muzika Klod-Mišel Šenberg, tekst Alan Bublil i Žan-Mark Natel, imao je više od 40 hiljada izvođenja pred publikom koja širom planete broji više od 50 miliona gledalaca – kaže Bradić.

On ukazuje da su pored navedenih autora, za uspeh ovog mjuzikla bili su ključni i producent Kameron Mekintoš, reditelji Trevor Nan i DŽon Kerd, kao i ansambl Rojal Šekspir Kompani.

Što se tiče Opere i teatra Madlenianum, „Jadnici“ su prvi mjuzikl na sceni ove umetničke kuće. Prva premijera bila je 18. oktobra 2007. sa pokojnim Zafirom Hadžimanovim u ulozi Žana Valžana.

Na zahtev publike i kulturne javnosti ova kultna predstava, koja je postala zaštitni znak Madlenianuma, obnavlja se 2014. sa istim autorskim timom, ali sa velikim promenama u podeli uloga.

U ulozi Žana Valžana se pojavljuje Nebojša Dugalić, dok su neki od glumaca su zamenili uloge – Dejan Lutkić se sad pojavljuje kao Inspektor Žaver, a Srđan Timarov je u obnovljenoj predstavi Tenardij. Pored njih tu su i vrhunski glumci: Ivan Bosiljčić, Katarina Gojković, Nataša Marković, pevači Branislava Podrumac, LJubomir Popović, Zoran Leković.

Ansamblu „Jadnika“ su se tokom godina pridružili i: Slaven Došlo, Mina Gligorić, Nevena Đoković…

„Niko nije ostao ravnodušan na naše male glumce-soliste: Gavroša, malu Kozetu i Eponinu. Kako su naša deca rasla tako su se i smenjivala deca u ovim ulogama“, kažu u Madlenijanumu.

U autorskom timu „Jadnika“ su, pored Nebojše Bradića, dirigentkinja Vesna Šouc, scenograf Geroslav Zarić, kostimografkinja Bojana Nikitović.