Nebojša Bradić povodom premijere opere „Falstaf“ u Narodnom pozorištu: U vremenima bremenitim nasiljem potrebno nam je ovakvo delo

– Prvo – to je genijalno delo koje pokreće. Istovremeno, bila je to i prilika da uradim „dva u jedan“ – Šekspira i Verdija. Zatim, tu je želja da zajedno sa ansamblom beogradske opere demantujemo predrasudu da „Falstaf“ nije popularna opera. I, na kraju, da po prvi put u operi sarađujem sa dirigentom Bojanom Suđićem i izvanrednim solistima – kaže Bradić.

I sami kažete da su Verdi i Šekspir umetnička kombinacija po Vašoj meri. Da li je lakše tumačiti Šekspira pisca ili njegovo delo u operskoj obradi? Libreto „Falstafa“ baziran je ponajviše na njegovoj komediji „Vesele žene vindzorske“, ali i istorijskoj drami „Henri IV“.

– Ne bi trebalo zaboraviti ni autora libreta Ariga Boita. Verdi je dugo godina tragao za dobrim libretom komedije. Boito mu je dao upravo takav. Libreto „Falstafa“ je remek-delo zapleta i karakterizacije likova. Teško je zamisliti adaptaciju komedije za opersko izvođenje koja je bolje izvedena. Boito je uobličio i pojasnio radnju, smanjio broj scena i likova i oplemenio one koji su ostali. Boitova umešnost je daleko od toga da je pretvorio rastegnut komad u dobro napisan libreto. Prilikom adaptacije Šekspirovog komada on ga je preobrazio. Libreto je pojačan dopunjavanjem iz dva dela „Henrija IV“. Tako je, zahvaljujući izvanrednom literarnom seciranju teksta, na sceni originalni pravi „Falstaf“. Budući gledalac naše predstave uživaće u muzičkoj izvedbi, ali i u tekstu libreta koji je za potrebe predstave prevela Anđela Arsić Milivojević.

Šta je iz ugla današnjeg vremena i iskustva Vaš pristup „Fastafu“ koji je prvi put izveden pre 130 godina u milanskoj Skali, a radnja opere izvorno je smeštena na sam prag 15. veka?

– Bez namere da idealizujemo lik Falstafa ili da ignorišemo njegova brojna ograničenja, imamo na umu da usred građanskog rata upravo on izgovara svoj veliki govor o časti. Time se suprotstavlja kraljevom uverenju da su težnja ka časti i izbegavanje sramote najvažnije i legitimne vrednosti koje bi trebalo da određuju čovekovo ponašanje, bez obzira na činjenicu da upravo ove vrednosti motivišu neograničeno nasilje prema drugima. „Falstaf“ je mnogo više od zabavne opere. On je potvrda nepopravljivog optimizma sveta i čovečanstva u susretu sa svim mogućim nedaćama.

Šekspirov glavni junak je vitez kukavica, pijanica, protivnik moralnih načela i autoriteta, rečit i duhovit prevarant. Da li je Falstafu lako da „obuče“ odelo čoveka 21. veka?

– Zamenivši debeljka iz „Veselih žena“ nitkovom-filozofom u „Henriju IV“, Boito je dao Verdiju priliku da kreira autentično šekspirovsko delo što komična opera zasnovana na „Veselim ženama“ ne bi mogla biti. Dao mu je priliku, takođe, za ponovnu potvrdu života nakon prikazivanja mržnje i samodestrukcije kojom je bio preplavljen njegov „Otelo“. Ovo nije samo maštovito delo. Mestimično, numere iz „Falstafa“ zvuče kao da je pred nama čin egzorcizma, pročišćavajući muzičke prizore, oslobađajući ih od njihovih zlih duhova. U ovim vremenima, toliko bremenitim nasiljem, verujem da nam je potreban upravo takav „Falstaf“.

Verdi nije baš često pisao komične opere – samo dve, a „Falstaf“ je i njegovo poslednje delo. Šta operu čini komičnom i da li je matrica komedije zabune univerzalni „recept“ i za dobru opersku predstavu?

– Verovatno činjenica da se svako u njoj presvlači sa namerom da uznemiri i prevari onog drugog, osveti se, izigra bračnog partnera ili „stavi šapu“ na nečije bogatstvo. Komedija zabune najbolje pogađa nerv „Falstafa“: naslovna ličnost, žrtve i protivnici, namontirani i prerušeni, ukazuju na to da iza haosa zamenjenih identiteta zjapi ambis ljudske nesavršenosti. Kompletan zaplet „Falstafa“ povezan je sa prekomernošću, a ima i previše lakovernih, oronulih, isuviše plašljivih. Verdijev panoptikon, kovitlac tela i duha, kulminira u čuvenoj fugi „Čitav svet je šala“ u finalu opere.

Opera „Falstaf“ specifična je ne samo za samog Verdija nego i za istoriju opere i njen razvoj. Zbog čega se kod nas tako retko izvodi?

– „Falstaf“ je delo žestoke snage. Podstaknut temom, u Verdiju, koji je već bio u svojim kasnim sedamdesetim, oslobodila se do tada neiskorišćena energija. Bila je skrivena karakteristikama koje ljudi obično ne povezuju sa Verdijem: humorom, lakoćom dodira, mudrošću, harmoničnom sofisticiranošću, suptilnim preplitanjem motiva, dugotrajnim muzičkim kontinuitetom i skoro potpunim odsustvom izdvojenih „numera“ koje se izvode zasebno. Odsustvo numera u ovoj operi nije mana, već prednost u muzici koja je tako melodijski velikodušna poput ove. Ovde je sve melodija. Kada se naviknete na brzinu kojom se stvari odvijaju, kada delo upoznate dovoljno dobro da možete da uhvatite u letu svu njegovu lepotu, uviđate da je pred vama jedno od najbogatijih muzičkih dela koje odiše mladalačkom snagom više od bilo kog drugog. To su, verovatno, i najveći izazovi za produkciju „Falstafa“.

Zašto je Verdijevo delo sa svojim temama i muzikom i danas aktuelno? Ove godine 10. oktobra navršiće se 210 od Verdijevog rođenja i da li je ova premijera „Falstafa“ u Beogradskoj operi u duhu te okrugle godišnjice?

– Verdijevog „Falstafa“ je moguće razumeti kao delo koje pokazuje kako se i zašto ljudi ponašaju onako kako se ponašaju, a ne kao propoved o tome kako bi oni trebalo da se ponašaju. „Falstaf“ pokazuje šta ljudi koji izlaze na pozornicu misle, osećaju i rade, a nama ostavlja da odlučimo kako ćemo ih razumevati i ocenjivati. Zbog toga je Verdi i dalje naš savremenik.

Između tradicije i inovacije

Osim što zahteva vrhunske pevače i precizan orkestar, šta ova produkcija „Falstafa“ donosi u pogledu scenskog i vizuelnog utiska?

– Scenograf Geroslav Zarić i kostimografkinja Marina Vukasović Medenica ponudili su odgovor na pitanje šta je za nas Vindzorska šuma. U toj igri između tradicije i inovacije, prošlosti i modernosti, Šekspirova šuma može da se pokaže u Bulonjskoj šumi, na ulicama londonskog Sohoa ili Beograda, a „Falstaf“ kao istorijsko, savremeno i univerzalno delo.

Pevačka podela

Naslovnu ulogu u “Fastafu” na premijeri 3. juna, kako je najavljeno iz NP, pevaće bariton Nebojša Babić.

U ostalim ulogama nastupaju: Siniša Radin, Aleksandar Dojković, Darko Đorđević, Mihailo Šljivić, Sonja Šarić, Dragutin Matić, Snežana Savčić Sekulić, Sanja Anastasija, Dragana Popović.

Na prvoj reprizi Fastaf će biti baritom Miodrag D. Jovanović, a sa njim u ovoj operi u tri čina pevaju: Mladen Prodan, Slobodan Živković, Vuk Matić, Katarina Jovanović, Vladimir Andrić, Vesna Đurković, Nataša Jović Trivić, Anastasija Stanković.

Uz soliste, Orkestar i Hor ansambla Opere Narodnog pozorišta, u umetničkom timu su: Edit Makedonska i Vesna Jansens, dirigent Đorđe Stanković, Isidora Stanišić, Ana Grigorović, Vladislava Kanington i Ivana Mladenović.

Druga repriza najavljena je za 29. jun.