Nebojša Bradić: "Suton" ima Vojnovićev i Hristićev stil

Reč je o drugoj operi u istoriji srpske muzike – prva, „Na uranku“ Stanislava Biničkog, premijerno je izvedena 1903. u Narodnom pozorištu u Beogradu, a „Suton“ 22 godine kasnije na istoj sceni. Na ovogodišnjem Bemusu jedina Hristićeva opera pred publiku ponovo stiže u integralnoj verziji – zajedno sa baletom koji je ovaj poznati srpski kompozitor, dirigent i pedagog „dopisao“ uoči gostovanja u Rusiji šezdesetih godina, a koji je gotovo pola veka bio zagubljen. Premijerom „Sutona“ Madlenianum zvanično otvara novu pozorišnu sezonu.

– Ideja za izvođenje „Sutona“ postoji već nekoliko godina. U nju me je „inicirala“ gospođa Branka Radović, umetnička direktorka Madlenianuma. Premijera na ovogodišnjem Bemusu na određeni način predstavlja i završnu fazu višegodišnjeg projekta Muzikološkog društva Srbije „Rekonstrukcija opere ‘Suton’ Stevana Hristića“. Smatram da je veoma važno da se u današnjem vremenu preispituju vrednosti naše muzičke baštine koja je često nepravedno zaboravljena – kaže u razgovoru za Danas pozorišni reditelj, scenarista i dramaturg Nebojša Bradić, koji potpisuje režiju i scenografiju „Sutona“.

* Ovo je integralna verzija „Sutona“, sa pronađenim baletom, bez kog je ovo delo izvođeno 1994. i 2001. u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Kako ste došli do partiture i koliko je Vama kao reditelju bilo važno da se izvede kompletno Hristićevo delo?

– „Suton“ spada u kraće opere i od njegovog nastanka je bio problem sa kojim operskim i baletskim delom ga davati u okviru celovečernjeg programa. Zbog toga je sam Stevan Hristić dopisao baletski divertisman. Razlozi nisu bili samo dužina opere, već i promena sižea Vojnovićevog „Sutona“, koji nema mnogo scenskog događanja i dramatičnosti. Uvođenjem baleta dobio se i mali „otklon“ u slikanju agonije propadanja poslednjih dubrovačkih gospara.

* Šta znači u današnje vreme „iščitavati“ operu koja je objedinila kompozitora Stevana Hristića, pisca Iva Vojnovića, po čijem je drugom delu „Dubrovačke trilogije“ nastao libreto i pesnika Jovana Dučića, čija je pesma „Snovi“ iskorišćena u jednoj od arija?

– To, u prvom redu, znači istraživanje i analizu pomenute literature, razumevanje konteksta, traženje i pronalaženje adekvatnih rešenja za transpoziciju muzičko-dramskog materijala. Pogodna sredstva u režiji, glumi, dekoru i kostimu omogućila su i drugim sektorima da daju svoj doprinos u komponovanju celine pevanog i vizuelnog elementa. „Suton“ prikazuje spori i neumitni prelaz iz „jučerašnjeg sveta“, kako bi ga nazvao Štefan Cvajg, u svet u kome aristokratski princip slabi, ustupajući mesto sve snažnijem demokratskom principu.

* Da li je lako danas, u doba opšte relativizacije, kršenja društvenih pravila i negacije svih vrednosti, približiti publici kodeks po kome žive Vojnovićeve junakinje – dostojanstvo, ponos i žrtvu propalog dubrovačkog plemstva?

– „Suton“ ima nešto što mi se čini za savremenog operskog gledaoca važnijim – Vojnovićev i Hristićev stil. Taj stil stoji ispred ideja i nazora određenih ličnosti i to je ono što je veliko u ovoj operi. Naravno, ne bi trebalo zaboraviti uticaj skandinavskih dramatičara, među kojima je najvažniji onaj Ibzenov. Verujem da tom gledaocu neće biti potrebna posebna priprema, a onome koji ne zna dubrovački govor sve će biti jasno iz konteksta.

* Najavljeno je da će biti objavljena i posebna publikacija o ovoj operi. O čemu se radi?

– Publikacija će sadržati temeljnu književno-istorijsku, dramaturšku i muzikološku analizu. To je veoma važno za buduće izučavanje ovog dela, ali i kao uzor za buduće poduhvate u interpretaciji srpske muzičke literature.

* Sve češće se Vaš rad u pozorištu ne zadržava samo na režiji – bavite se adaptacijom teksta, scenografijom, birate muziku… Šta je razlog tome?

– Prva odluka koju imam u vezi sa određenom inscenacijom je određivanje prostora predstave. Zbog toga se oslanjam na sopstvena scenografska rešenja, a poseban izazov je saradnja sa kolegama rediteljima koji me pozivaju da radim scenografiju za njihove predstave. Proces adaptacije je neophodan za svako delo koje prevodimo iz literarnog na scenski jezik. A muzika je uvek negde „unutra“: osluškujem je dok čitam dramu i slušam glumce dok govore i kreću se na pozornici.

* Da li kao glavni urednik kulturno-umetničkog i dokumentarnog programa RTS smatrate da u njemu ima dovoljno dramskih i operskih sadržaja?

– Život drame i operske predstave počinje i završava se u trenutku predstave. Tada autor, glumci, pevači i reditelj izražavaju sve ono što imaju da kažu. Ako događaj ima budućnost, ona leži u sećanjima onih koji su bili prisutni na događaju koji je ostavio trag u njihovim srcima. Zbog toga, kao autor, nisam nikad bio previše zadovoljan snimanjem dramskih i operskih produkcija. Kao urednik pažljivo razmatram mogućnost snimanja dramskih i operskih predstava za programe RTS. Kada poverujem da televizijska kamera može da donese dobru sliku događaja, dajem i predlog za snimanje predstave. Takve prilike nisu tako česte, ali se arhiva RTS može pohvaliti posedovanjem kvalitetnih snimaka.

Umetnički tim

Orkestrom Madlenianuma na premijeri „Sutona“, čija se radnja odvija u Benešinoj kući u Dubrovniku 1832, dirigovaće Vesna Šouc. Koreografiju i kostimografiju potpisuju Marija Janković Šehović i Marina Medenica. Glavne role pevaju: Nataša Jović Trivić (Mara Nikšina Beneša), Dušića Bjelić (Pavle, Marina kći), Nenad Čiča (pomorski kapetan Lujo Lasić). Solisti u baletu su: Ana Pavlović Pešić, Jovan Veselinović, Tatjana Tatić, Jovica Begojev, Maja Stojakov, Dejan Kolarov, Milena Ogrizović, Nikola Tomašević, Olga Olćan. Prva repriza najavljena je za 24. oktobar.

„Nemanjići“ po Mihićevom scenariju

* Na konkursu RTS za seriju o Nemanjićima izabran je scenario Gordana Mihića, režija je poverena Marku Marinkoviću. Da li su izneverena očekivanja onih koji su na tom poslu već videli spisateljski tandem Dejan Stojiljković – Vladimir Kecmanović, a u ulozi reditelja Dragana Bjelogrlića?

– Dragoceno je da se više autora pojavilo sa sličnim zamislima. RTS je imao sreće da je na javnom anonimnom konkursu izabrao rad koji je potpisao Gordan Mihić. Formiranje kreativnog tima je takođe u ingerenciji producenta. O tome da li su izneverena očekivanja za posao koji nam tek predstoji, ovom prilikom ne bih govorio zato što su nam potrebni ljudi koji su spremni da se potpuno angažuju i da ulože brojne veštine i znanja kako bi se posao snimanja i produkcije završio.

Kafa sa novim ministrom kulture

* Kakvi su Vam utisci sa nedavne kafe kod novog ministra kulture Vladana Vukosavljevića na koju je nedavno pozvao sve svoje prethodnike na ovoj dužnosti?

– Pitanje je bilo kako sagledavamo Ministarstvo kulture – kao kontinuitet ili diskontinuitet. Ja i danas verujem u oba: kontinuitet je potreban da bi se kapitalni projekti vodili i završili, diskontinuitet je neophodan da bi se učinili važni rezovi ka kvalitetu. A kafa se nije mnogo promenila – od vremena kada sam ja bio ministar.