Nećemo o politici – zagađuje kulturu

Sergej u njemu igra Baneta, glavnu mušku ulogu, i na Palić je došao najviše zbog premijere ovog filma budući da, kako kaže, ne voli mnogo festivale jer ga podsećaju na vašare. Razgovor s glumcem i predsednikom Pokreta slobodnih građana je, na njegovo insistiranje, vođen na travi koju je on u tom trenutku video kao jedino mesto na kojem može da se udobno smesti, tačnije, opruži i iz tog položaja da intervju. Poslednji pokušaj da on ipak krene u drugom pravcu osim o filmu Sergej je prekinuo konstatacijom – Nećemo o politici, pošto je ona zagađivač kulture.

* Zašto si odlučio da prihvatiš ulogu Baneta u „Ajvaru“?

– Nikad nisam izabrao nijednu ulogu. Svaka je izabrala mene, a svaku sam prihvatio zato što mi se nešto sviđa u njoj. Ova konkretno mi se dopala zato što je priča filma o umiranju ljubavi. Mislim da smo svi to prošli i s tim i sam mogu da se povežem. To je, uslovno rečeno, i generacijska priča jer smo Bane u filmu i ja isto godište, taj par je u nekim godinama, nemaju decu i žive napolju. Ali je.’o te fioke, to je film o dvoje ljudi.

* Da li prvi put radiš sa rediteljkom i imaš li neke nove uvide s tim u vezi?

– Ana Maria Rossi i ja smo radili omnibus „Neke druge priče“ pre desetak godina, a znamo se sa studija. Uz to poznajem je, znam šta joj je u glavi, ali jeste plus videti takvu priču iz ženske perspektive i to smatram veoma bitnim. Da je ovaj film režiran iz muške ruke teško da bi bio tako iznijansiran osim ako nije reč o nekom geniju. Mislim da žene prave film drugačije. Recimo, interesantno mi je bilo to što kad je napravljen scenario za „Ajvar“, mi smo danima imali ozbiljne probe i obično to bude proces u kojem bi ti nešto dodavao, improvizovao, budžio, međutim, te scene su toliko dobro napisane i gde god bismo mrdnuli dalje od njih, uvek bismo se ponovo vraćali na ono što je napisano, na to što su napisale Maja i Ana. Takođe, Ana je rediteljka koja tačno zna šta hoće i bila je čvrsta u tome do kraja, što je, inače, dosta retko u filmu. Moram da priznam da me je to zapanjilo budući da sam u isto vreme radio debitantski film s muškarcem koji je takođe moje godište, ali se potpuno drugačije ponaša kao reditelj.

* Kad radiš sa rediteljem/kom, šta ti je bitnije, njihova uputstva ili podrška?

– Ni jedno ni drugo. Najbitnije je to da radimo nešto zajedno. Pogrešno si postavila stvari jer to prosto ne funkcioniše tako zato što su glumac i reditelj dva čoveka koji prave nešto i ne samo nas dvojica, nego svi u ekipi. Teorija o tome da je glumac oruđe u rukama reditelja je odavno prevaziđena. Treba biti reditelj koji zna zašto te je uzeo, da radi sa tobom da biste došli do nečega zajedno. Ja to doživljavam kao saradnju, razmenu, kao kopanje tunela sa obe strane…

* Ovaj film se kroz raskid bavi i pitanjem roditeljstva. Imajući u vidu Fondaciju „Podrži život“ i tvoje angažovanje oko nje, da li možda na taj način nadomešćuješ to što još uvek nisi roditelj?

– Donekle. Jako bih voleo da budem roditelj i to što još uvek nisam isključivo sam ja kriv, ali to ne znači da neću biti. Nije to čak ni nadomešćivanje. Ja sam uvek voleo decu. I kad sam bio dete, voleo sam mlađu decu od sebe, da brinem o njima. Prosto, deca su nekako najčistiji stadijum čoveka.

* Postoji li neka replika u filmu „Ajvar“ koju bi izdvojio i zašto?

– Kad Vesna Čipčić kaže „Kad naučim da hodam sama“. Možda zato što ona govori o tome da je svakome od nas potreban neko, kao i to da je, kad neko takav s kim si prošao život ode, tada mnogo teško nastaviti hodati sam.

* Kako gledaš na to što se Vida i Bane iz filma, koji žive u Švedskoj, razilaze na civilizovan način, dok njihovi prijatelji iz Srbije ne odustaju od braka uprkos lažima u kojima žive?

– Nisam siguran da u Švedskoj ne postoje brakovi koji su čista laž. I pre će biti da je obrnuto jer kad odeš tamo negde nesigurniji si i logičnije je da se ljudi tada više drže zajedno. Čak sam bio u takvoj vezi. Dosta… zaje…o, jer ti se tamo kućiš, gradiš život ispočetka i čuvaš sigurnost i sebe i nje. Jako je teško izaći iz takvog odnosa. Znam pošto sam prošao kroz to. Teže je tamo jer je tamo borba, a ovde su ljudi, čini mi se, razmaženiji. Ovde imaš ljude koji žive s roditeljima na gajbi i u 45. i nikad nisu razmišljali o tome da izađu odatle i rade nešto.

* Imaš li neku opservaciju o tome što je u tom napetom odnosu koji žive Bane i Vida prvi potez ka izlasku iz njega, ka raskidu, načinio muškarac?

– Svaka mu čast. Mislim da je jako teško u takvoj situaciji prvi povući nogu.

* Ti si nekoliko godina bio u Americi. Zašto si se vratio?

– Zbog kafe. Zato što kad ovde zoveš nekog na kafu, kaže okej, tu i tu za 45 minuta, a kad to isto uradiš u Americi, dobiješ odgovor „Great, how about next Thursday?“

* Šta još radiš?

– Trenutno završavam seriju sa Goranom Gajićem i pakujem nešto što je duhovni nastavak Crnog Gruje samo će se zvati „Zagrljaj Crne ruke“, pošto je radnja smeštena u predmajski prevrat. Srđan Šćešić piše, Raša Andrić i ja čitamo. Iz izdavačke kuće Areta koji su objavili Linča i Hodorovskog, što je dosta fino društvo, pozvali su me da napišem knjigu. Dva meseca je trajalo ubeđivanje i sada pišem knjigu. To sam dosta ozbiljno shvatio. Kupio sam konačno i laptop. To će biti priče i pesme. Knjiga će se zvati „Crtice“ zato što su to crtice iz mog života. Biće zabavno i lepo , nema „p“ od politike i knjiga će biti predstavljena na Sajmu knjiga u oktobru.

Samo kad jako voli

Sergej Trifunović je na Palić došao s mora, ali nije bio na Pulskom filmskom festivalu.

– Izbegavam da idem na festivale osim ako nemam film koji jako volim pa onda baš imam želju da ga ispratim kao što je recimo slučaj s „Ajvarom“. Obično su festivali vašari taštine i energija koje meni ne prijaju. Uz to se često organizuju leti, a leto je meni za odmor – objašnjava sagovornik Danasa.

Od Dostojevskog do Tita

Na pitanje koji su ga umetnici oblikovali Sergej Trifunović je odgovorio da je takvih mnogo, ali da je na prvom mestu Dostojevski.

– To je verovatno pisac od kojeg sam pročitao sve uključujući i račune za struju. Sigurno je jedan od bitnijih i DŽon Lenon, sigurno je to i Marlon Brando, isto tako Brojgel, Tom Vejts, Dejvid Bouvi, Maks Ernst. Na molbu da izdvoji političara, naš sagovornik se isprva upitao „ima li nekog vrednog pažnje nakon Perikla?“ a onda konstatovao da bi to možda mogao biti Tito. – Zato što je uspeo da od male i ucenjene zemlje koja je uvek bila na raskršću interesa velikih sila načini jaku državu. Uspeo je da pored istočnog i zapadnog bloka lansira ideju o pokretu Nesvrstanih – kaže Sergej, dodajući da je Tito kroz mnogo svojih poteza, posebno u odnosima sa velikim državnicima, dokazao da je bio izuzetan i kao vojskovođa.