„Nedelja baleta“ u Državnoj operi u Minhenu: Od Žorža Balanšina do „Ane Karenjine“

Na programu ovogodišnje „Nedelje baleta“ bilo je delo Žordža Balanšina, ikone neoklasičnog baleta. On je 1925, kada mu je bila 21 godina, preuzeo rukovođenje legendarnog Balet Ruse (Ballet Russes). Nekoliko godina docnije je u NJujorku osnovao slavni NJujorški balet u kome je 1967. nastalo „Drago kamenje“ („Jewels“), koji je ovaj vizionar baleta video u jednom izlogu na njujorškoj Petoj aveniji i njima bio inspirisan.

Tri dela plesa su nazvana po određenom dragom kamenu. Ujedno ti dragulji treba da simbolizuje i tri zemlje sa baletskom tradicijom, koje su Balanšinov život i karijeru značajno odredili. Tako je „smaragd“ simbol za Francusku, „rubin“ za Ameriku, a „dijamanti“ reprezentuju Rusiju. Muzika potiče od Gabrijela Forea, bliskog Balanšinovog prijatelja Igora Stravinskog i Petra Iljiča Čajkovskog. Istorijski gledano, „Drago kamenje“ („Jewels“) je prvi apstraktni balet u istoriji plesa.

U okviru ove „Nedelje baleta“ bio je i jedan portret Vejna Mekgregora. U trodelnom komadu Kairos (Ballett Zurich, 2014), Sunyata (Bayerisches Staatsballett, 2018) i Borderlands (San Francisco Ballet, 2013) stiče se impresivna slika o opusu ovog koreografa.

Jedan nezaboravni klasik nije smeo da ne bude na programu – DŽon Nojmajerova „Dama sa kamelijama“ i DŽon Krankova Šekspirova adaptacija „Neukrotive goropadi“, kao i tragična ljubavna romansa sa dendijem Onjeginom u istoimenoj koreografiji prema Puškinovom romanu u stihovima.

Sa Kristijan Spukovom koreografijom „Ane Karenjine“ to je bilo još jedno delo ruske i svetske književnosti na programu. Tolstojeva istoimena heroina se oslobađa svih društvenih konvencija i nalazi na kraju u svom suicidu izlaz iz tesnaca. Iz Rusije u 19. veku „Spartak“ nas je vratio u antičku Grčku na poprište roba-heroja Spartaka koji se bori za svoju slobodu. Ovde treba još spomenuti i „Alisu u zemlji čuda“ koja je sve drugo samo ne spartanska priroda. Svojim svetlim bojama i velikom lakoćom predstavljena je ova koreografija Kristofera Vildonsa.

Kao i ranijih godina u okviru „Nedelje baleta“ predstavili su se studenti „Ballett-Akademie der Hochschule for Musik und Theater“ i stipendisti fondacije „Heinz-Bosl-Stiftung“ u okviru matinea koji su bili organizovani kao i prethodnih godina pod imenom Fondacija Henc – Bosl – Bavarski juniorski balet Minhen.

Anu Karenjinu igrale su Greta Garbo, Vivijen Li, Kira Najtli… To su samo neke glumice koje su Tolstojevu junakinju igrale u dvadesetak filmova u poslednjih 100 godina. Tolstojeva Ana Karenjina ide sa Efi Brist u najtragičnije ženske figure realizma. Romani u 19. veku u kojima se protagonisti zbog časti svojih brakova dueliraju ili u zoru sebi život svojom rukom prekraćuju. Poslednju opciju su birale uglavnom žene kada bi očaj postao dubok i društveni prezir masovan.

Takođe i Ana Karenjina rascepljena između konvencije i strasti, obaveze i izbijanja iz stega. Mnogi koreografi su bili inspirisani sudbinom ove heroine. Niko manji do legendarna Maja Pliseckaja, koja je koreografiju uradila na muziku Rodiona Ščedrina i ovu ulogu sama igrala. NJoj su sledile moderne varijante Borisa Ejfmana, Johena Ulriha, Alekseja Ratmanskog. U Minhenu izvedena Kristijan Spukova adaptacija imala je premijeru 2014. u Cirihu.

Većim delom to je klasični primer vokabulara baletskog kretanja i pripovedanja u tradiciji recepcije Rusije: šume sa brezama i snegom prekrivenim brdima, zavodljivim ženama u raskošnim kostimima. Suprotnost ovome čine hladne i prazne palate u kojima se kreću figure izgubljene kao i u realnom životu.

Video projekcije naznačuju mesta zbivanja, anticipiraju predstojeću nesreću i postaju slike psiholoških procesa Ane Karenjine i njenog unutrašnjeg nemira. Konkretnim gestovima plot je neposredno ispričan: poljupci, prepirka, ljubavni akt i očajanje. Narativi delovi nisu banalni, već odslikavaju fizičku stilistiku različitih figura. Unutar muzičke karakterizacije Ana Karenjina dobija izraz kroz klavirska dela Sergeja Rahmanjinova i Vitolda Lutoslavskog. Rahmanjinova visokoromantična zvučna gustina, koja često poziva na eskapizam, u ovom kontekstu dobija partikularnu simboliku za unutrašnje rascepe i konflikte Ane Karenjine. To je bilo grandiozno finale ovogodišnjeg „Nedelje baleta“ 2019. u Minhenu.