Nedozreli nivo političke kulture

U političkoj tradiciji srpskog društva, a naročito u njegovoj savremenoj društvenoj praksi, nemamo dovoljno povoda i razloga da konstatujemo visoka dostignuća u tom pogledu; jer kad bi stvar političke kulture u ovoj zemlji bila na savremenom civilizacijskom nivou, ne bi, na primer, bilo moguće da se vrednosni kriterijumi u čitavoj školskoj vertikali od osnovnog do najvišeg univerzitetskog nivoa tako olako sasvim devalviraju, a da pritom ni najpozvaniji deo elite svih struktura ne uključi ozbiljni alarm zarad očuvanja samog poretka od pretećeg haosa. Umesto toga, na svakom koraku i u besmislenom broju mirno niču fakulteti i univerziteti, pa u njima po skraćenom postupku i na volšeban način tek priučeni profesori proizvode još manje obučene profesore i stručnjake, te u krajnjem ishodu niko ne zaslužuje poštovanje, čak ni oni koji su časno stekli svoje kvalifikacije, pa ni sam narod kao takav.Pa ipak, možda je od navođenja samih primera bitnije uočiti u tradiciji srpske političke kulture karakteristiku koja se s naročitom vidljivošću manifestovala u ponovnoj ovovekovnoj političkoj praksi parlamentarne demokratije, koja degradira politički subjektivitet srpskog naroda do istorijski teško shvatljivog nivoa.

Naime, uprkos dugoj, poštovanja vrednoj državotvornoj tradiciji ovog naroda u neposrednom političkom suočavanju, svi politički činioci u ovoj zemlji nastoje da sve kolektivne identitete svedu najmanje na prvi niži nivo. Stoga kad se ovde kaže „narod“, onda se najčešće misli na biračko telo; kad se kaže „programski cilj“, misli se na osvajanje vlasti; kad se kaže „neophodna društvena promena“, misli se na promenu nosioca vlasti; kad se kaže „društveni interes“, misli se na interes stranke; kad se kaže „interes stranke“, misli se na svoj, lični, individualni interes. Otuda se u neposrednoj političkoj praksi država bez previše opšteg zgražavanja i otpora pretvara u puku svojinu vladajuće stranke, a stranka je stranka njenih članova u onoj meri u kojoj ona uspeva da ispuni privatna očekivanja tog članstva nakon osvajanja vlasti.

U stvari, taj razvojno nedozreli nivo demokratske političke kulture najviše se ogleda u činjenici da se moderni pojam pravne države u neposrednoj političkoj primeni doživljava kao „besteretno pravo“ države, a pojam ljudskih i građanskih prava kao „besteretno pravo“ građana kao pojedinaca. Drugim rečima, u neposrednoj političkoj primeni, ta dva prava se nastoje protumačiti kao apsolutni opoziti umesto kao međusobno bitno uslovljena prava, pa se taj odnos u daljoj životnoj praksi pretvara u međusobno nadmudrivanje države i njenih građana, odnosno u međusobno ponižavanje i izigravanje jednih i drugih prava, pri čemu država izlazi kao pobednik na unutrašnjem, ali kao veliki gubitnik na spoljnom, međunarodnom planu.

Revolucija doista ništa bitno i trajno ne može da proizvede u sferi kulture. Ona može samo da produži vreme trajanja nekulture, dovodeći njene protagoniste na vlast. Ukorenjivanje razvoja kulture kao opšteg stanja duha jednog naroda na civilizacijskom nivou jednog vremena vegetativni je proces koji zahteva vreme, odgovarajuću političku klimu i političku volju da se u jednakoj meri želi i poštuje ono opšte i individualno u aspektu objektivno moguće slobode. Signale tog objektivno mogućeg društvena celina i njen politički agens dobija upravo iz same te kulture.

Autor je izdavač, filozof i esejista, čija je knjiga “Na bespuću nezadrživog napretka” objavljena u izdanju Arhipelaga