Negde između neba i zemlje

Razdvajaju ih godine. Ona je rođena 1932, a on 1945. Ona je Poljakinja rođena u Parizu, koja sa roditeljima kao dete emigrira u Meksiko. On je rođen u Vlasovu u Raški.

Među njima ipak postoje dodirne tačke a da možda i ne znaju. Oboje su dobitnici najuglednijih književnih nagrada. Ona je zavredela najugledniju književnu nagradu za pisanje na španskom jeziku – Servantes 2013. godine, a on je Ninovu nagradu dobio 1991. godine. Stvaralaštvo oba pisca ovenčano je svim uglednim književnim nagradama. Oboje su šezdesetosmaši i oboje su ukorenjeni u kulturama i društvima u kojima žive i rade.

Ako se neko čudi spajanju naizgled nespojivog i traženju analogija tamo gde ih možda nema, ne treba da žuri sa zaključivanjem jer ih i te kako ima. Kada Elena Poniatovska piše o Meksiku, njegovoj burnoj istoriji, kulturi, nasleđu i prožimanju ona ga duboko poznaje i oseća. Isto se može reći za Milisava Savića kada je o srpskoj kulturi reč. Štaviše, oba autora jezike na kojima pišu vole, poznaju istražuju i osećaju. Ona to sve radi na španskom, a on na srpskom jeziku.

Ceo niz ovih poređenja pao mi je napamet dok smo putovali „Dolinom srpskih kraljeva“. Bila je reč o putovanju koje je organizovala Turističko sportska organizacija Raška za novinare beogradskih redakcija koja je uz Raške duhovne svečanosti želela da predstavnicima medija pokaže šta sve Raška ima da ponudi. Kroz putovanje nas je znalački, stručno i duhovito vodio Milisav Savić na osnovu svoje monografije „Dolinom srpskih kraljeva“ koju je objavilo društvo Raška škola. U proleće 2013. Milisav Savić je krenuo na putovanje Ibarskom i Raškom dolinom, obišao je sve manastire, gradove i crkve iz vremena Nemanjića, kao i one sagrađene u vreme obnove Pećke patrijaršije. Na tom svojevrsnom hodočašću, koje je trajalo oko dva meseca, našli su se ne samo poznati manastiri, kao što su Žiča, Studenica, Gradac ili Đurđevi stupovi, Petrova crkva, Sopoćani i Banjska, do kojih se relativno lako stiže, već i manje poznati crkveni spomenici, među kojima ima i svojevrsnih umetničkih bisera. Izdvajaju se Crkva Svete Petke u Trnavi, Crkva Sv. Dimitrija u Janačkom polju, Crkva Sv. Petra i Pavla u Tutinu. Tu su i seoske crkve u mestima Živalići, Dojinovići, Binići, Crepulja kod Zubinog Potoka, ili da se popne do starih gradova kao što su Jeleč, Ras, Gradina kod Postenja.

Savić je sve fotografisao sam. Fotografije su baš onakve kakve i treba da budu lepe i životne. Nisu profesionalno „ušminkane“ kao što se za monografije i radi. Upravo ta prirodnost ih čini jedinstvenima.

Do nekih od nabrojanih zdanja smo stigli i mi. Sve ono što nam je gospodin Savić ispričao nalazi se i u knjizi. Čitanje i gledanje ove knjige donosi trostruki užitak. Napisani tekst fotografije prate besprekorno i tačno. Dok te divne tekstove čitate, tek onda vam se sklapaju kockice i sležu utisci o lepoti koju ste videli i doživeli. Informativni su, duhoviti, sve vreme nekako meditativni. Teraju vas, hteli ne hteli, da razmišljate, promišljate, ponirete, osvešćujete. Dok čitate knjigu postajete svesni da zemlja u kojoj živite ceo život ima divno nasleđe o kome gotovo niko osim entuzijasta na terenu ne vodi računa. Treće zadovoljstvo koje dolazi jeste uživanje u engleskom prevodu knjige. Potpisuje ga Timoti DŽon Bajford. Obično prevode naših tekstova na strane jezike ne čitam, ali ovoga puta reših da tu praksu promenim. Preporučujem svima koji uzmu knjigu u ruke da to urade. To je jedno od ključnih mesta ovog rukopisa. Prevodilac autora razume, razume tok misli i saobličava ga na engleski tako da ga Englez ili Amerikanac razumeju u svom kulturnom kontekstu a da ništa od izvornika i onoga što je autor hteo da kaže ne bude narušeno: naprotiv. Savić recimo na jednom mestu kaže da Ibar više nije „zelen i čist“, a Bajford navodi da nije „green and clean“. Ko god iole poznaje engleski jezik biće mu jasno o čemu govorimo. Sve ono što smo na ovom putovanju družeći se s autorom videli, Turističko sportska organizacija Raška će nastojati da osmisli kao aranžman koji bi uz stručno vođenje lokalnih vodiča bio dostupan javnosti. Želimo da u tome uspeju. Šta da se pokaže ima i treba. Zato im i treba pružiti svaku moguću podršku i pomoć, jer entuzijazam i radost koju vam domaćini na svakom koraku iskazuju ne mogu da vas ostave ravnodušnima. Nažalost, većina tog blaga zbog nemara, nebrige ili nemanja novca propada. Ako ova knjiga makar malo doprinese da se počne sa obnavljanjem ovih svetinja i to će biti nešto. Dok gledate, obilazite, putujete i čitate, uživate se i preispitujete, nalazite se negde između neba i zemlje i postajete svesni činjenice da stvarnost u kojoj živimo nije jednodimenzionalna već da ih ima više. Pitanje je samo koliko ćete putujući Dolinom srpskih kraljeva moći ili hteti da ih osvestite. Za kraj ovog putovanja citiraćemo deo iz divne pripovesti o Studenici:

„Ali kad se pred vama ukaže manastir, kad zakoračite u njegovu portu, naprosto osetite ne samo da ste u drugom vremenu već i u drugom prostoru. Ne, to više nije otužna, balkanska provincija, to je civilizacija, to je Vizantija u najboljem izdanju, ili, ako hoćete, renesansna Italija. Stigli ste na sveto mesto, to je sigurno, ali i na mesto visoke kulture. I onda se prisetite jedne gravire iz 17. veka na kojoj Studenica, sa četrnaest crkava opasana zidovima, liči na mali renesansni grad.

Bogorodična crkva je podignuta 1196. Freske su urađene 1209. Sačuvane su „Raspeće“, jevanđelisti u pandantivima, sv. Stefan, „Sretenje“. Ostale freske u naosu (praznici, svetitelji i ktitorska kompozicija) potiču iz 16. veka (ispod „Bogorodičnog uspenja“ nalazi se natpis koji govori o obnovi živopisa 1569. godine).

Freske u priprati su iz 16. veka: „Muke Hristove“, „Strašni sud“, portret Nemanjine žene Ane. Nemanjin unuk Radoslav je 1234. sagradio spoljnu pripratu i dve bočne kapele. U južnoj su: liturgijske scene, detalji iz Nemanjinog života, i povorka Nemanjića vladara i crkvenih poglavara.

Kralj Milutin je 1314. podigao crkvu posvećenu Joakimu i Ani, poznatu kao Kraljeva crkva. Ako je Nemanja manastir posvetio Bogorodici, onda je imalo smisla, tu, u blizini, podići crkvu posvećenu Bogorodičnim roditeljima. Tim pre, što je kult Joakima i Ane više negovan na Istoku nego na Zapadu.

Na ikonostasu sačuvana je deizisna ploča iz 18. veka, delo poznatog majstora Georgija Mitrofanovića.

Crkva sv. Nikole sagrađena je krajem 13. veka.

Postoji savršena harmonija između arhitekture, dekoracije i fresko-slikarstva manastira Studenice.

Dekoracija joj je izrađena od sudeničkog mermera, poznatog po tome što menja boju, zavisno od doba dana i vremenskih prilika.

Studenica je postala model za sve kraljevske grobne crkve. Po ugledu na nju, sagrađeni su Banjska i Dečani.

Dobro je osvetljena, zahvaljujući dvanaest prozora, pa je ne bez razloga zovu i crkvom svetlosti.

Hristos sija u tami, vladari pak na svetlosti. A Studenica je vladarska, aristokratska crkva. Sve to nije nimalo slučajno. Uporedo sa stvaranjem moćne države, nastaje samostalna srpska crkva, rađa se književnost, širi se obrazovanje.

Studenica po prvi put u Srbiji spaja uspešno graditeljske i slikarske veštine Zapada i Istoka. Graditelji su bili iz Primorja, slikari iz Grčke, iz Soluna. Uopšte, počev od Svetog Save, pa preko Danila II, Srbija je u umetnosti bila most između Vizantije i Italije, odnosno istočnog i zapadnog sveta. Taj most će se porušiti tek u 17. i 18. veku, Srbija će utonuti u turski, provincijski mrak, životareći na tankoj tradiciji stare vizantijske kulture i nikad iskorenjenog slovenskog paganizma.

U Studenici, koja se može smatrati i centrom srpske nauke, a pre svega medecine, živi i Sava od 1208. do 1215.

Najverovatnije je on najzaslužniji za lepotu studeničkog zdanja i fresaka. Studenica je trebalo da bude stub svetovne Srbije, Žiča verske, duhovne. Crkva i država su za Svetog Savu bili u neraskidivoj simbiozi.

Inače, to što je Rastko Petrović opisao kako je Sava, tada ne sveti, merkao gole kupačice na Ibru i nije neuverljivo. Poznati vizantolog Georgije Ostrogorski piše da je Sava, već kao svešteno lice, voleo da jaše besnog, belog konja, uvek u pratnji mladića, i da je uživao u gozbama. I državnik i sveštenik – to je on bio. I od ovog i od onog sveta.

Mnogo puta pokušao sam da zamislim kako je Studenica izgledala u punom, prvobitnom sjaju. Mora da je to bilo svojevrsno čudo. Srpsko čudo. Većina studeničkih dragocenosti, zlatnih crkvenih predmeta, starih knjiga, pokrova nestalo je, u pljačkama i paljenjima. Nestale su i desetak manjih crkava, s pomoćnim prostorijama, s bolnicom, školom…“

 Projekta je sufinansiran sredstvima iz budžeta Opštine Raška.

Stavovi izneti u tekstovima ovog projekta su isključiva odgovornost autora i urednika i ni na koji način ne odražavaju stavove sufinansijera projketa.