Neizbrisiv trag u našoj i svetskoj umetnosti

Figura čoveka, malo pognuta, koja kao da se penje ili se nalazi ispred otvorenih vrata od kojih počinje traka svetlosti sve do dna murala – delovala je zagonetno, imala u sebi nešto od dinamike i mukotrpnosti uspinjanja ili oklevanja pred nekom tajnom. Mural je nastao u čast devetog Samita nesvrstanih koji je, u sam sumrak svega obećavajućeg u vezi sa ovim pokretom i onim zbog čega je osmišljen, održan u Beogradu 1989. godine. Iza murala stajao je umetnik Vladimir Veličković i to je trajno ostalo jedno od onih imena čiji je rad bio prepoznatljiv ne samo studentima istorije umetnosti već i ostalim njihovim kolegama sa pomenutih fakulteta, pa i široj javnosti.

Vladimir Veličković, jedan od najznačajnijih srpskih slikara, srpski i francuski akademik, preminuo je juče, 29. avgusta, u Splitu, u 85. godini, saopštila je Srpska akademija nauka i umetnosti.

Rođen je 1935. godine u Beogradu. Diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu 1960. i bio saradnik majstorske radionice Krste Hegedušića u Zagrebu (1962-1963). Bio je jedan od osnivača i članova čuvene umetničke grupe Medijala. Prvu samostalnu izložbu održao je 1963. godine u Muzeju savremene umetnosti. Od 1966. živi u Parizu, gde je 1983. godine počeo da radi kao profesor na Visokoj nacionalnoj školi likovnih umetnosti u Parizu.

Godine 1985. izabran je za člana van radnog sastava Srpske akademije nauka i umetnosti, a njegova pristupna akademska beseda bila je impresivna izložba u Galeriji SANU 1986. U istoj galeriji priredio je još dve velike izložbe (2002. i 2013. godine). Realizovao je više od sto samostalnih izložbi u mnogim gradovima sveta. O radu Vladimira Veličkovića snimljeno je 12 dokumentarnih filmova i objavljeno 15 monografija. NJegova dela se čuvaju u brojnim javnim i privatnim kolekcijama u Argentini, Austriji, Belgiji, Brazilu, Venecueli, Velikoj Britaniji, Grčkoj, Danskoj, Iranu, Italiji, Japanu, Nemačkoj, Norveškoj, Poljskoj, Slovačkoj, SAD, Finskoj, Francuskoj, Holandiji, Čileu, Švedskoj, Švajcarskoj, zemljama bivše Jugoslavije i Srbiji.

U Francusku akademiju lepih umetnosti (l’Academie des Beaux Arts de l’Institut de France) primljen je 2005. godine. Godine 2009. osnovao je Fond Vladimir Veličković – za crtež, za podršku mladim srpskim umetnicima. Od 2014. bio je član Upravnog odbora Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, a u zbirkama Muzeja nalaze se slike, grafike i crteži nastali u periodu od 1958. do 2013. godine. Veličković je bio član i Makedonske akademije nauka i umetnosti, odlikovan je najvišim francuskim priznanjima – Ordenom za umetnost i književnost u rangu viteza i Ordenom viteza Legije časti.

Još koliko u maju, na Venecijanskom bijenalu, posetivši paviljon Srbije, izjavio je za Danas da „Srbija dobro izgleda i da se nismo obrukali“, a prethodne godine bio je jedan od umetnika na 57. Oktobarskom salonu, koji je u svom katalogu preneo reči francuskog pisca Mišela Onfrea o Veličkovićevoj umetnosti.

„Veličkovićeva gramatika nam je poznata: gavranovi, žičane ograde usred geografskog ništavila, vešala, ponekad skele potrebne za vešanje čoveka: ružičasta žarišta, razbuktali plamenovi i guste mase dima, nepregledni, pusti predeli, pesak, prostranstva izgorene, uništene zemlje, leš bez glave; drugde, na nekom drugom platnu, glava bez tela, pacovi koji beže, bezglavi psi, čovekov leš koji pada u prazninu… Kada izađemo iz platna, njegovi mirisi nas i dalje progone…

Pokušavamo da umaknemo nasilju smrada, zaraze, memle, ali njihovo prisustvo nas ne napušta: čujemo zvuk kljucanja ptice koja rije zemlju u potrazi za crvom, verovatno zasićenim ljudskim mesom; udaljeno pucketanje vatre; škripu vešala; tihi krik obezglavljenog; zveckanje kandži pacova koji beže od ljudi, s tragom njihove krvi na brkovima; dah što ispušta meso padajući prazninom u susret svojoj metafizičkoj sudbini; ili obešenog kog blago njiše vetar s Balkana, Arapske pustinje ili drugih prostora na kojima večiti povratak nagona smrti danas donosi posledice koje čine istoriju…

Onome ko ovako oseti, ovako čuje slikarstvo Vladimira Veličkovića, prizor će govoriti nešto drugo, drugačije. Od tada će on na drugi način gledati njegove metafizičke slike. Tišina slikarstva – njegovog slikarstva – ne sme nas sprečiti da od celog tela tražimo da učestvuje u svečanosti koju nam nudi umetnik. Iako se ta svečanost odvija na rubu provalije. LJudi kopaju svoje grobnice, slikar ih samo osvetljava.“

„Svojim delom i delatnošću dao je veliki doprinos aktivnostima SANU, posebno u okviru Odeljenja likovne i muzičke umetnosti. Ostavio je trajni beleg u oblasti kulture i umetnosti Srbije i njene afirmaciji u svetskim razmerama“, kaže se u saopštenju SANU.

„Srpska kultura i čitavo društvo uzdrhtalog srca dočekali su tužnu vest o smrti slikara Vladimira Veličkovića, srpskog i francuskog akademika i stvaraoca prometejske snage“, navodi se u telegramu saučešća ministra kulture i informisanja Vladana Vukosavljevića. „Bio je jedna od najamblematičnijih figura srpske kulture, inspiracija generacijama umetnika u Srbiji i u inostranstvu. Vredan, delatan, talentovan, plodan u svom autentičnom stvaralaštvu i uzorit u životnom stavu, Veličković je bio zlatni presek onog najkvalitetnijeg što je srpska kultura porađala.“

Iz Danasovog intervjua sa Vukom Vidorom, umetnikom, sinom Vladimira Veličkovića

O zajedničkom odnosu prema slikarstvu

* Postoji li nešto teško u tome kad vam je otac Vladimir Veličković?

– Ništa nije teško. Promenili smo identitet i ja i brat da bismo se bavili istim poslom. Moj brat je Marko Velk. Sve je prirodno i nema nikakvih nejasnoća s tim u vezi.

* Ali ste promenili prezimena?

– Kad si glumac, moraš da čuvaš ime, kad si muzičar isto, kad si slikar, takođe treba da imaš neki lični pečat. Ako radiš u Francuskoj, prezime Veličković je neuobičajeno, ali i veoma poznato tako da je bilo lakše da se razlikujemo.

* Koliko zajedničkog u umetničkom smislu imate sa ocem?

– Mnogo toga, ali je normalno da se stvari generacijski menjaju. Zajednička baza nam je odnos prema slikarstvu. Da je slikarstvo jedinstven zanat, koji traje u vremenu i regeneriše se. Mnogo puta su slikarstvo proglasili mrtvim a naša zajednička tačka je da apsolutno u to ne verujemo. Čak naprotiv, verujemo da je budućnost i da će postati jedina vrsta umetnosti koja se radi na vrlo individualan način, gde se koristi ruka i gde nema mehaničkog reprodukovanja. Ne zavisi od tehnologije, već samo od ličnog pristupa i talenta. Često se zbog tog pitanja ulazi u konflikt sa istoričarima umetnosti koji misle da je napredno ono što je vezano za tehnologiju. Video je napredan, instalacije su napredne, a u stvari su postali neki novi akademizam. Slikarstvo je teritorija gde još uvek mogu da se otvaraju nova vrata i prikazuju slike koje ne mogu nikako drugačije da se prikažu. Ono je budućnost i nikad neće umreti. A. Ć.