Foto: Toimi TyttiDžimi Tenor je svojevrsni muzički pandan Kventinu Tarantinu ili, još bolje, Akiju Kaurismakiju.
Kad se, paralelno sa ovim filmskim veličinama i deleći njihov humor, ovaj leteći Finac pojavio na svetskoj sceni brilijantnim retro-soul-fank albumom „Intervision“ (1997, Warp) – taj zvuk, perfektan za svaki glamurozni gradski ‘party’, još uvek nije bio izmišljen. Ujedinjujući fank sa digitalnom nervozom, Tenor je dao dubinu i umetničku zrelost narastajućoj ‘clubbing’ sceni, uspešno otvarajući za nju nove mogućnosti. Dvadeset i nešto godina kasnije, na Beogradskom džez festivalu ovo remek-delo će biti izvedeno u celosti u subotu, 27. oktobra, u Domu omladine Beograd, po prvi put kod nas – možda je baš zato kucnuo čas da se zapitamo odakle je ovaj dragi, otkačeni čudak i sjajni zvučni stilista uopšte došao, i kako je na sceni izdržao do sad, pored nas običnih Zemljana.
* Koji bi zvuk po vama bio onaj osnovni zvuk Finske? Koji ga to kompozitor, solo umetnik ili grupa na najbolji način oličavaju?
– Pretpostavljam da postoji mnogo raznih načina da se odgovori na pitanje šta bi to bio ‘finski’ zvuk. Zavisi koga pitate. Ali, za mene bi jedan od „najfinskijih“ muzičkih istupa svakako bile bubnjarske solo deonice Edvarda Vesale. Vidite, finski muškarci žele da svoje vreme provode sami, pa je ovakav solo performans sa te strane veoma tipičan. Finci su takođe dobri reli vozači i vozači Formule 1, a to su takođe individualni sportovi. Osim toga, muzika Edvarda Vesale je čudno lirska i agresivna u isti mah. Naravno, postoje mnogi poznati hevi metal bendovi iz Finske i oni su u ovom trenutku verovatno najvidljiviji primerci finske muzike. Međutim, nisam neki ekspert na tom polju…
* A šta je sa vama, imate li možda neko klasično muzičko obrazovanje i koje? Ili ste u potpunosti samouki?
– Imam nešto klasičnog muzičkog obrazovanja, kao i onog iz džeza, takođe. Zapravo, moj učitelj flaute bio je recimo Sibelijusov unuk. Studirao sam teoriju muzike neko vreme – i stvarno mi se veoma dopadalo. Ali, kao tinejdžer sam postao bundžija i prekinuo svoje bavljenje klasikom. Nažalost, nikad nisam učio komponovanje u muzičkim školama, pa sam totalno samouk kao kompozitor – svejedno, već sam u gimnaziji počeo da pišem pesme za svoje bendove.
* Koja je prva ploča koju ste sami kupili?
– Ona koje se sećam jeste Dead Kennedys album „Plastic Surgery Disasters“. Baš sam voleo Dead Kennedys! Obožavao sam pank, kao i progresivni rok. Neki od mojih ranih favorita bili su i „Blank Generation“ Ričarda Hela, te „Fear of Music“ Talking Headsa. DŽez muziku sam otkrio tek kad sam imao dvadeset i kusur godina!
* Da li svoj rad vidite kao namernu inverziju očekivanja muzičke industrije, s obzirom da imate tendenciju da sve radite naopako?
– Finska tvrdoglavost je definitivno deo toga. Naš lokalni način, na koji se ovde sve odvija, jeste da probamo nešto da uradimo i onda slavno propadnemo – ali, mi potom ipak nastavimo da to isto radimo, bez obzira što je potpuno budalasto pokušavati ponovo. Opet – nekad je i dobro ići protiv glavne struje. Ako ceo život samo pratiš trendove, to znači da si uvek pozadi, iza nekog ko ih diktira. Kad sam potpisao ugovor sa poznatom britanskom izdavačkom kućom Warp Records, rekli su mi da svakog dana dobijaju gomile demo snimaka koji zvuče kao Aphex Twin, koga su i zastupali. Ali, oni su već imali Aphex Twina! Nisu želeli još jednog!
Mene lično veoma, međutim, zanima nauka i povremeno koristim neke formule kad pravim muziku, a ponekad imam i prave matematičke zamisli kako bih stvorio melodijsku liniju. Ne komponujem ništa serijalnom tehnikom, premda sam delove nekih melodija razvio služeći se upravo njom. Takođe, često se trudim da uključim čudne instrumente tokom rane faze nastanka pesme – upotrebljavam ih da harmonski i tehnički malo oivičim svoje mogućnosti.
* Na koji način ste otkrili i izgradili svoju ‘svetlucavu’ scensku personu?
– Mnogo sam voleo Felu Kutija kao tinejdžer i jako mi se sviđao njegov ofarbani saksofon i sve one druge stvari koje je kačio na njega, kao što su biseri i slično. Dok sam živeo u NJujorku, išao sam na neke „drag queen“ večeri i nalazio da je odeća koja se tamo nosila stvarno inspirativna. Ali, ja u isto vreme veoma cenim staru školu odevanja u šou biznisu, kakvu recimo predstavlja bend The Cramps, sa svojim fantastičnim nastupima uživo. Naravno, tu je i San Ra – on je totalno promenio moj život! Prvi put sam ga gledao na koncertu 1990. u NJujorku. Uf! Rekao bih da je San Ra izvršio stvarno najveći uticaj na moju muziku i scenski stil. Ja, očigledno, pazim da prilagodim sve te ideje tako da odgovaraju mom životu i mojoj ličnosti, ali uticaj je tu.
* Kada ste otkrili klasični afroamerički soul-fank i kako ste zatim doneli odluku da napravite svoj lični retro-futuristički soul-fank album za kraj veka, kakav je „Intervision“ iz 1997?
– U tom trenutku bio sam veoma u laganoj soul muzici, kao i fank stilu grupe Parliament. Zapravo sam počeo da slušam i Lonija Listona Smita kada sam pravio „Intervision“. Nisam se dakle još preobratio u fri-džez način razmišljanja, barem ne u onoj meri kao sada. Čak ni San Ra numere koje sam tada tako mnogo voleo, sa svim onim njegovim svemirskim usklicima kao da se pevači dozivaju, nisu bile toliko otkačene. Sviđali su mi se kosmički akordi fri-džeza, ali u to doba nisam išao dalje od toga. Dok sam živeo u Helsinkiju tokom devedesetih, nailazio sam na veliki broj radnji sa polovnim pločama sa buvljaka, gde sam otkrivao stara izdanja Ajzaka Hejsa i Kertisa Mejfilda. To je u stvari prava početna tačka albuma „Intervision“. Do tog časa nisam još nikad u životu zasvirao saksofon na nekom snimku, niti sam ikad napisao aranžman za duvačku sekciju. Danas ih pišem, i to za big bendove, tako da sam od tog vremena mnogo napredovao – ali, u onom trenutku, pesma „Atlantis“ zabeležila je taj moj stvarno prvi solo na saksofonu, što i nije bilo tako loše za početak!
* Da li vas je iznenadio globalni uspeh tog albuma? Kako ga vidite danas, posle dvadeset godina?
– Već sam osećao da su stvari počele da se ‘otvaraju’ za mene. Moje prethodne ploče „Sahkomies“ i „Europa“ primljene su sa velikim entuzijazmom, tako da sam shvatio da sam na pravom tragu. Uz malo sreće, išao sam ka nečem zaista velikom! Naravno, bio sam i te kako oduševljen time što su skoro sve kritike bile pozitivne. Da budem sasvim iskren, bilo je to kao da mi se ostvario san.
* Da li je i vaš najnoviji, ovogodišnji album „Order of Nothingness“ došao iz istog izvora inspiracije?
– Ne, nikad nisam ni pomislio na tako nešto. Novi album je prosto ono na čemu sam radio poslednjih nekoliko godina. Nastao iz ogromnog broja demo zapisa, taj izbor snimaka producirao je Maks Vajsenfelt. Na izvestan način, ipak postoji nešto među njima slično – i ovaj album je veoma dobro primljen. Takođe, dok smo ga pravili, imali smo osećaj da će biti odličan! Prosto znaš kad se to desi. I to nije svaki put, mogu vam reći, he-he.
* Kada bi bilo mogućnost i vremeplova pri ruci, sa kojim muzičarem iz istorije biste rado zasvirali?
– Bez sumnje bi to morao da bude San Ra!
* S obzirom da niste prvi put u Beogradu – kako vam se čini grad i ljudi u njemu?
– Oh, ovde sam svirao već tri puta i uvek je bilo sjajno. Obožavam ovaj grad! Obožavam vašu hranu! Ja inače volim da jedem…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
