foto Imre SzabóVraćajući se s vašara, Sreten je, iznerviran mojim cmizdrenjem, rekao da će mi, ako prestanem da plačem, pokazati nadaleko poznatog Nekinog Krokodila. Nije hteo da mi kupi licidarsko srce sa ogledalcetom. Čak ni lulicu nije hteo da mi kupi od bombondžije. Ništa mi nije kupio.
Dao mi je svoju ušećerenu jabuku, ali nju nisam mogao da poklonim Meliti, jer mu je bila spala s drvenog štapića i otkotrljala se do tezge sa ularima, uzdama, povocima, remenima, kolanima i bičevima.
Podigao ju je sa zemlje i gadljivo zagledao sa svih strana.
„Duni malo, biće još slađa“, tutnuo mi je slatkiš ulepljen vlatima prašnjave, suve i izgažene trave u šaku.
Nisam se bunio.
Prestao sam da plačem.
Oglodao sam šećernu jabuku poput zverčice svojim testerastim mlečnim zubima.
Ogrizak sam bacio u Nekinu baru, u kojoj su Cigani kupali konje.
Sreten je rekao da im to nije najpametnije, jer te rage mogu za tili čas da završe u čeljustima Nekinog Krokodila.
Pažljivo sam ga slušao dok mi je pričao kako je nekada davno to najkrupnije mokrinsko čudovište preko Begeja i Zlatice, dospelo u Nekinu baru.
Onda se u jednom bagremaru svukao, ostavši samo u donjem vešu i obazrivo zagazio u baruštinu, uplašivši jato pataka koje su, dotad nezainteresovane za svet oko sebe, lovile u mutnoj vodi punoglavce i ličinke komaraca i vilnskih konjica.
Sreten je zaplivao ka sredini bare.
Posle nekoliko minuta počeo je da mlatara rukama, vrišti i doziva pomoć.
Potom su se začule i nekakva užasna metalna lupnjava i škripa.
Sreten se praćakao i nestajao pod vodom.
Vikao sam: „Ljudi, pomagajte, krokodil će mi pojesti brata!“
Zakoračio sam u vodu.
Noge su mi propale u mulj, okliznuo sam se i pao.
Konji su se strašno uznemirili od naše larme.
Džambasi su počeli da nas psuju i teraju.
Sav prekriven rogozom, Sreten je došao do mene i pomogao mi da ustanem i izađem iz kaljuge.
Onda smo obojica, sve do kuće, prepričavali ono što nam se dogodilo.
Opisivao mi je čeličnu krljušt zveri, njene goleme kandže i repinu, tvrdeći da joj je samo glava velika poput „fiće“.
Rekao sam mu da znam, da sam video to čudovište svojim očima.
Nisam stigao da mu kažem koliko mu se divim na hrabrosti što je umakao zubima odvratnog Nekinog Krokodila, jer se naljutio na mene zbog toga što sam sve o našoj pustolovini odmah s vrata istrtljao mami.
Pogledala je mrko Sretena.
Načinila je pokret kao da će ga ošamariti.
Ni na kraj pameti nam nije bilo da će naša avantura izazvati kod nje takvu ljutnju.
„Mogli ste da…“, ne dovrši rečenicu.
Kad se pribrala, ispričala mi je pravu istinu o zveri koja je napala mog brata.
Nikada nisam poverovao u to da je najpoznatije severnobanatsko čudovište bio jedan zarđali „smederevac“.
Autor je pripovedač i romansijer. Proza je iz piščeve nove knjige priča „Crna Anđelija“ koju ovih dana objavljuje Arhipelag.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
