Nele Karajlić o iskopavanju litijuma: Što se mene tiče, ja bih pekao rakiju. Ali, ja ne vozim taj avion

„To nije dobro za demokratiju jer je ona smišljena tako da neki menadžment, neke zemlje, treba da vodi zemlju zajedno s opozicijom i da to ide jednim racionalnim tokom, tako ja razumem demokratiju. Sada su te tenzije naopake u celom svetu, u najdemokratskijim zemljama, i toliko su naopako da je racio izgubio svoju ulogu, i sada su u pitanju neke vrste emocije koje ne bi smele da budu u funkciju nečega što se zove menadžment, namerno ne govorim vlada“, rekao je Karajlić u razgovoru sa Branislavom Šovljanskim u emisiji 360 stepeni na N1.

On navodi da svaki menadžment radi bolje ili gore, ali ga na kraju uvek ocenjuju glasači.

„I od toga ne treba praviti tenzije. Jer avion koji vozi vlada – nije mali sportski avion s kojim možete napraviti iznenadni manevar, već je država Boing 737 – 400 koji leti na 11.000 metara. I, ako ne poštujete protokole avion može da se sruši. Mi smo, nažalost, u istoriji imali situacije kada je neko hteo da naglo zaokrene taj avion i to se završavalo tragično“, objasnio je Karajlić u emisiji 360 stepeni na N1.

Na konstataciju da ga deo javnosti percipira kao nekog ko je blizak vlastima u Srbiji, Karajlić kaže:

„Mene ne interesuje percepcija drugih – da li sam za ili protiv vlasti. Problem je u tome što je to moje slobodno mišljenje. Da li napadam ili ne napadam Vučića? Ja vam mogu reći šta je bilo dobro, a šta loše zadnjih 40, 50 godina, i ja od toga nemam lični interes. Moj jedini interes je Srbija, u kojoj živim, i kultura za koju u Srbiji svaka vlast, uključujući i ovu, treba više da povede računa. Mi od 90-tih godina nismo imali dovoljno novca za kulturu, i približno onoliko koliko je izdvajano za vreme komunizma. Treba da imamo u vidu da sliku o istoriji svake države pamtimo po kulturi“, naveo je Karajlić.

Ističe i da svaki menadžment (vlada) prvo razmišlja o „frižideru“, ali da mora da zna da je ljudima kojima je menadžer hleb jednako važan kao i kultura.

Komentarišući ekspanziju rijaliti programa, Karajlić smatra da takve sadržaje treba istisnuti kvalitetnim programom.

„Međutim, rijaliti programi nisu rezultat odluke vlasti, već kapitalizma. Program je nastao tako što su glumci po poznatim serijama postali preskupi, pa je produkcija rekla – napravićemo program u kojem će glumac biti plaćen nula. I to je sve došlo sa Zapada“, smatra on.

Na pitanje šta misli o iskopavanju litijuma u Srbiji, Nele kaže:

„Borba sa litijumom mora da se, sa neke vrste buke koja je nastala, prenese tamo gde hladne glave treba da odluče. Što se mene tiče, ja bih pekao rakiju. Ali opet navodim, ja ne vozim taj avion, možda taj što vozi misli bi na litijum avion išao brže. Ja mislim drugačije, ja sam po tom pitanju ekolog“.

Sarajevo nije moglo da ga prihvati jer „misli drugačije“

Pred izbore 90-tih, navodi Karajlić, govorili su drugačije od onoga što se dešavalo.

„Za izbore 90-tih kada su tri nacionalne stranke izabrale taj put i napravile koaliciju, uverili su svoje pristalice da je sigurno i normalno da preuzmu vlast. Da je tako lako napraviti harmoniju između Bošnjaka, Srba i Hrvata, onda te nenacionalne stranke ne bi imale smisla da postoje. Ali je istorija pokazala drugačije“, rekao je on.

Pop-kultura u Sarajevu „projekat“, rock ‘n’ roll na aparatima

„U Sarajevu tri različite verzije boga traju dve hiljade godina. Mi trajemo od 1959, i pop-kultura u Sarajevu je na neki način projektovana od komunističkog menadžmenata. Neko je pametan smislio da bi bilo dobro da se napravi atmosfera u kojoj će bujati ta kultura – film, pozorište, televizija i rock end roll. I taj neko je to uspeo da uradi. i mi smo 90-tih pomislili da je to bio stav naroda, ali nije bio“, smata dr Nele.

Rock and roll se odavno preselio u muzeje jer je, smatra Karajlić, odsvirao svoju istorijsku ulogu.

„Uz filmsku umetnost, on je bio najvažnija pojava 20. veka. Kapitalizam melje, traži nove produkte, i sad rok and roll živi na aparatima koje drže veliki festivali, lokalne samouprave u celom svetu i mali klubovi, koji ne moraju da imaju velike investicije da bi dali prostor za svirke. Nije nemoguće to promeniti, ali za promenu su potrebni veliki autori kojih sada nema. Ali nema ni grejs perioda koji bi mladom umetniku dao 10 godina da piše. Industrija danas traži prozvod odmah“, kaže on.

Smatra i da je tehnološki napredak s virtuelnom komunikacijom najviše ubio underground i sve što nije komercijalno.

„Jer klikovi, od kojih dobijaš novac nazad, totalno su nepravedni. Rock and roll je nekada bio relilgija, unosio je u nas poseban nemir. Mi smo trčali za novim pločama, svaki dan smo odlazili u prodavnice da pitamo da li je izašla nova ploča. Publika je nekada tražila umetnika, a sada umetnik traži publiku putem društvenih mreža“, kaže dr Nele Karajlić.

Dodaje i da je imao sreću da je, kako je rekao, živeo u najplodnijim godinama rok muzike.

„Muzika je tada bila stav. Na primer, čitava jedna generacija je volela pank, druga hevi metal, pa to je bio rat ko je bolji. Danas ne postoji ta vrsta interesa, gotovo da ne postoji stav prema muzici koja definiše nečiji život. Mi smo kao Zabranjeno pušenje imali sreću da smo upali u World music, koji je početkom 21. veka bio veoma aktuelan. Imali smo kredibilitet preko Kusturičinih filmova i hit u ormaru – Vukotu na romskom jeziku. Ipak najveći muzički izazov mi je bio sa Stefanom Milenkovićem. Ta kombinacija Šostakoviča, Bramsa, Betovena i naših pesama. To je eksplozija“, objašnjava on.

A zbog čega su Nadrealisti bili tako dugotrajni, zašto se SFRJ raspala, šta misli o sukobu Emira Kusturice i Željka Mitrovića, može li Sarajevo opet postati centar pop-kulture, šta misli o Dejtonskom sporazumu, ali i zašto su mu Njujork, Istanbul i Beograd slični pogledajte u emisiji iznad.