Nele Karajlić: Pozvaćemo i druga Tita na Dan mladosti

– A kuvar, jarane? Moraš staviti u tekst i kuvar, tačnije roštiljdžija u poslednje vreme. Naročito sam naučio da pečem brancina na roštilju. Uvek mogu kuvati ako propadnem u svemu ostalom. Izvini na ovome, ali zar nije trend da se upadne novinaru usred pitanja – ubacuje se uz osmeh doktor Nele Karajlić ne čekajući da uopšte čuje kraj mog pitanja.

Znao sam unapred da intervju ni ne može, a ni ne treba da bude običan sa čovekom koji je jedan od osnivača kultnog jugoslovenskog benda Zabranjeno pušenje i jedan od kreatora čuvene serije „Top lista nadrealista“. Za fanove Nenada Jankovića, kako piše u krštenici Neleta Karajlića, godina na izmaku je bila prekretnica. Oni će na svoje ploče i kasete iz osamdesetih godina prošlog veka uneti napomenu da je posle dve decenije Nele (konačno) ponovo odlučio da peva pesme Pušenja, što je prvi put u Beogradu uradio letos na Beer festu. U međuvremenu je bio u No Smoking Orchestra sa Emirom Kusturicom, objavio dve knjige („Fajront u Sarajevu“ i „Solunska 28“), snimio serijal „Nadrealne televizije“, a sada su na red ponovo došli da se izvode hitovi „Guzonjin sin“, „Hadžija ili bos“, „Kanjon Drine“… Sve to Beograđani će ponovo imati prilike da čuju na tradicionalni dan za hitove Pušenja, Dan mladosti (25. maj).

– Ako si mislio da me pitaš u čemu najviše uživam, onda je to definitivno koncert. Pevanje na bini sa masom ispred sebe ne može ništa da zameni. A s druge strane jako volim pisanje knjige, jer je to nešto najmirnije što dozvoli čoveku da se osami. Tada sam sa sobom, nema nikakvih tehničara oko mene, inspicijenata, kamermana… Pisanje sam skoro otkrio. Ne možeš biti dobar pisac bez bar 50 godina života, jer je to pitanje iskustva, osećanja, racionalnosti i filozofije, a na kraju čak i određene rutine koja se vremenom stekne – objašnjava Nele.

* Zašto je trebalo da prođu dve decenije da bi ponovo počeo da pevaš najveće hitove Pušenja?

– Zar ima toliko? Meni to kao juče onaj koncert u „Pioniru“ 1997, a i neki još nastupi iz 1998… Ono što je glavno bilo, to je što sam sa Kusturicom baš 1998. krenuo u svetsku avanturu. Tada sam izašao iz šina koje vode kroz bivšu Jugoslaviju i uskočio na šine koje putuju po celom svetu. To je trajalo sve do 2011. godine kada sam imao srčane probleme zbog kojih sam prestao da sviram. Dakle, No Smoking plus srčani problemi jednako 20 godina pauze za pesme Pušenja. Na Beer festu sam ponovo pronašao sebe u tom smislu. Uživao sam izvodeći pesme koje, iako su stare po tri decenije, i dalje zvuče kao da su njihovi tekstovi pisani prekjuče, toliko su aktuelni. Malo mi je bilo kritično obnoviti pesme s poslednjeg albuma („Ja nisam odavle“ prim. aut.) jer sam ih pevao samo godinu dana. Lako mi je bilo obnoviti „Zenicu bluz“ koju sam pevao sto godina, ali „Tri ratna havera“ ili „Gile šampion“ sam već ponovo morao da učim.

* Šta još možemo očekivati za Dan mladosti, osim onoga što smo videli i čuli na Beer festu?

– Štafetu, naravno (smeh). Ne znam da li će drug Tito stići na koncert, ali poslaćemo mu poziv da dođe na Tašmajdan, da vidi da s njegovog puta nismo skrenuli (smeh). Jedan od najlepših koncerata u mom životu bio je 13. septembra 1996. na Tašmajdanu. Taj koncert je označio moj povratak na scenu u velikom stilu posle svega onoga što se pre toga izdešavalo. Zato smo izabrali taj prostor iako postoji mišljenje da smo mogli i na neki veći prostor. Arena je malo izvikana, postala je previše estradna, ako me razumete. Ja sada više ne trčim trku sa brojem prodatih ulaznica već trčim trku sa godinama. Nismo na Beer festu izvodili moju novu pesmu „Nedelja kad je otišao Hase 2“, a biće i još nekih noviteta i iznenađenja. Obećavam vam jednu ludu i nesigurnu vožnju (smeh).

* Većinu na vašem nastupu na Beer festu činila je publika mlađa od 30 godina. Da li vas je to iznenadilo?

– Jedan od glavnih razloga mog povratka na binu s pesmama Pušenja je i u tome što su me mnogi ljudi zaustavljali na ulici uz konstataciju: „Ja sam odrastao uz tvoje pesme.“ E sad, nekad je taj koji me zaustavi moje godište, a nekad njegov sin. U jednom momentu sam osetio odgovornost da ljudima koji su odrasli uz moje pesme ponovo pokažem kako one sada zvuče na stejdžu. S druge strane imam obavezu prema njihovoj deci, jer oni nikad uživo nisu čuli te pesme. Drago mi je što sam u publici video klince koji su rođeni tek nakon što sam prestao da pevam Pušenje.

* Sejo Sekson (Davor Sučić) je nastavio da nastupa pod etiketom „Zabranjeno pušenje“ tvrdeći da samo on ima pravo na ime i pesme tog benda. Čije je Pušenje zapravo?

– To bi isto bilo kao kada bih ja rekao da Zdravko Čolić nije u stvari Zdravko Čolić nego Kornelije Kovač. Mogu navesti i primer Šarla Aznavura, kao i stotine drugih. Zato je besmisleno reći čije je Pušenje. Neke pesme je napisao on, neke sam napisao ja, neke je on malo više napisao, neke sam ja malo više napisao, a publika ih voli podjednako. Ako se gledaju brojevi, on je napisao više pesma od mene. S druge strane, on je imao 20 godina vremena, koliko ja nisam pevao Pušenje, da ubedi ljude u to što govori.

* Sejo mi je ne tako davno rekao „Neletova radna knjižica je još uvek u Zabranjenom pušenju“. Kakav je vaš odgovor na to?

– Nemam odgovor na to pitanje. Ne osećam u sebi uzbuđenje kada mi to kažeš. Više bih voleo da mi je radna knjižica u Bijelom dugmetu ili tako negde, ali nije (smeh). Ja više nisam u Sarajevu i otvorio sam novo poglavlje života. Rat se završio još 1996. godine. Od tada se desilo mnogo čuda. Izmišljen je internet, imejl, Fejsbuk, Tviter, Kina je pobedila Jugoslaviju u košarci, Hrvati su drugi na svetu u fudbalu, crnac je bio predsednik Amerike, najpoznatiji reper bio je belac. Život ide svojim tokom i na neke stvari se ne treba sada osvrtati unazad.

* Šta je najteže, pisati pesme, scenario ili knjige?

– Svaka od tih umetnosti ima svoj „keč“, svoju priču. Verovatno bi Ivi Andriću najteže bilo da piše pesme jer je on satkan od proze, od svog narativa. Pisao je on i pesme, daleko od toga da bih rekao da nisu dobre, ali bolja mu je proza i po tome je prepoznatljiv. Svi će ga pre znati po „Na Drini ćuprija“ nego po pesmama. Postoje pesnici koji tako lako kuju fantastične stihove, kao što je Matija Bećković ili kao što je Bora Đorđević, koji može da govori u stihu. Međutim, Bora još uvek nije izbacio nešto poput „Na Drini ćuprija“ (smeh), mada njegova pesma „Pogledaj dom svoj, anđele“ može biti roman za Nobela. Čini mi se da mi lakše ide proza kako sam stariji, a da je poezija više stvar mladosti.

* Kakvi su po pitanju muzike budući planovi? Da li će to biti nove pesme u stilu Pušenja ili nešto drugo?

– Biće novih stvari, ali to neće biti skroz stari fazon. Ja ipak nisam od onih koji se uvek vraćaju na stare, pročitane strane. Ideja je da se napravi novi album u potpuno novom fazonu. „Nedelja kad je otišao Hase 2“ je otprilike neki putokaz kako bi to trebalo da bude. Došlo je vreme da albumi kao forma više skoro da ne postoje, tako da ćemo napraviti proces objavljivanja novih pesama i o tome obavestiti javnost.

* Zastrašujuće je koliko su „Nadrealisti“ krajem osamdesetih godina prošlog veka predvideli budućnost. Plaši li te sada pomisao da ponovo radiš tako nešto?

– Nije mi problem da ponovo proričem budućnost (smeh). Međutim, sada je jako teško snimiti jednu takvu seriju zato što je ona finansijski neisplativa. Vlasnici televizija, pa čak i urednici televizija koje su u našem, narodnom vlasništvu, nemaju nerava za jedan tako dugotrajan proces. Oni traže rezultate odmah, a to im trenutno daju jedino rijaliti programi. Mi smo pre par godina pokušali da uradimo nešto sa „Nadrealnom televizijom“ na TV Prva, ali ta televizija jedino nije mogla da izdrži takav projekat uz, po njima, mali novčani „fidbek“. Danas je jednostavnije platiti nekoj Kiji da se mota po ekranu nego platiti ozbiljnu produkciju kakvu bi zahtevali neki novi „Nadrealisti“.

Ovde je i dalje najuzbudljivije

* Da li su danas aktuelniji nego ikad pre „guzonjini sinovi“ i „pklatovi“?

– To se uvek čini tako, ali ipak nije. Svako vreme nosi svoja osećanja, a ljudi svet gledaju iz projekcije svog vremena. Mada su „guzonjini sinovi“ uvek aktuelni.

* Da li će naša nacija izaći iz „stanja šoka“?

– Ne, a i zašto bi?

* Da li je na estradi i dalje „sve lažno i sve fol“?

– Naravno, nikada nije ni bilo drugačije.

* Da li i dalje „dobre jarane para kupit ne može“ ili su devedesete učinile svoje?

– Ta pesma je svakako od starta bila u domenu naučne fantastike.

* Da li će „Velika Britanija postati probušeni dolar“ i u geopolitičkom smislu posle Bregzita?

– Voleo bih, ali bojim se da taj film neću gledati.

* Zašto si odlučio da ipak ostaneš na Balkanu umesto da nam „pošalješ pozdrav iz afričke zemlje Safari“?

– Zato što je ovde i dalje najuzbudljivije.

* Da li još uvek veruješ u „male priče o velikoj ljubavi“?

– Da, bez toga ne bih mogao da živim.

* Da li još uvek „čekaš sabah sa šejtanom“ ili su godine učinile svoje?

– Poslednji put sam čekao sabah kada je Nole igrao neki Australijan open ili još u vreme dok su za Sakramento Kingse igrali Divac i Stojaković.

* Da li još ne pristaješ da „budeš Švabo u dotiranom filmu“ ili su i tu godine učinile svoje?

– To je sada pitanje honorara.

* Gde bi danas bili „Pišonja i Žuga“ da „policija nije blokirala cestu kod Bradine“?

– Bili bi teroristi sto odsto. Digli bi u vazduh Ajfelovu kulu.