„Nema nikada dovoljno nesrećnih da bi se svet promenio“

A zna se – Godar se ne objašnjava, on se evocira! Kao što sam veli u svom čuvenom aforizmu – „Nije važno razumeti, već je važno da je lepo“! Kao i za njegov zadnji film „Zbogom jeziku“, i za ovo delo se teško može reći da je film u klasičnom smislu. Ni po formi, ni po sadržaju. To je pre stilska vežba! Avantura na platnu! Umetnička instalacija! Vatromet ideja i opservacija! Datih kroz sukcesivno smenjivanje slika, filmskih sekvenci i dokumentarnog materijala, sa ili bez teksta, često namerno propraćenih nerazgovetnim mumlanjem ili muzikom. Pa šta da vam kažem o ovoj Godarovoj meditaciji?! Malo je reći da mi se dopala, impresionirala me je! A razlog tome su pre svega njegove ideje i duh. Godar je poeta politike, sa nepogrešivim osećajem za istinu i pravdu. U ovom svom vizuelnom, grafičkom i sonornom eksperimentu on zapravo govori o destrukciji čovečanstva, sa tako ubitačnom iskrenošću, da je to ushićujuće. Od ratova, sukoba na Bliskom istoku, socijalnih nepravdi, itd.,itd. Rekla bih da je to bespoštedna kritika sveta u kome živimo i svih nas koji na to pristajemo. A kako on kaže, bićemo dugo tu gde smo, jer – „Nema nikada dovoljno nesrećnih, da bi se svet promenio“! I tako je juče Godar bio na kinematografskim platnima, potom je nakon projekcije vodio razgovor sa novinarima preko Face Time-a, a sa festivalskog postera su se smešili junaci njegovog „Pierrot le Fou“ – Ana Karina i Žan Pol Belmondo. Pa može li se više?! Iako je od ’68. prošlo punih pet decenija, on je i dalje bez ikakve sumnje siva eminencija festivala.

A onda je došao trenutak ženskog autorskog filma – sa prvim filmom Francuskinje Eve Huson, koja nam je predstavila „Devojke sunca“, što je naziv jednog ženskog kurdskog bataljona. Baziran na istinitim događajima – u ovom slučaju priči o Yazidi ženama, koje su bile kidnapovane, silovane, prodate kao roblje i koje su konačno uspele da se oslobode i pridruže Kurdskoj armiji, scenario prati dve ličnosti – Matildu, francusku ratnu reporterku, traumatizovanu zbog nedavne smrti supruga u Libiji, i Bahar, koja je od uspešnog advokata i srećne supruge i majke stigla, nakon strahovite lične tragedije, do borca za slobodu, sa kalašnjikovim u rukama. Film je iskren, ljudski, poseban homage svim tim ženama sa uzbudljivim i potresnim sudbinama, njihovom otporu i nepristajanju da budu žrtve. To nije toliko ratni, istorijski, ni dokumentarni film, koliko feministički, delo kojim dominiraju emocije – borbenost, hrabrost, istrajnost, požrtvovanost. Bol i patnja s jedne, i gorčina i bes s druge strane. Film o ženama i za žene. Moćna priča, sa izvanrednom Emanuel Berko u ulozi novinarke i prelepom i talentovanom Irankom Gosghifteh Farahani u ulozi komandanta bataljona.

Pored Asgar Farhadija, u zvaničnoj selekciji učestvuje još jedan slavni Iranac – DŽafar Panahi. Iako su se kako festival, tako i mnogobrojni intelektualci založili da mu bude odobren put u Kan, budući da mu je zabranjen izlazak iz zemlje punih 20 godina, iranske vlasti to, nažalost, nisu dozvolile. No, njegovo poslednje delo je tu – „Tri lica“. To je inteligentna, pitka i gledljiva storija. Koja, nažalost, od intrigantne misteriozne priče, brzo prelazi u običnu studiju o položaju žena, posebno glumica u Iranu. Panahi u filmu igra samog sebe, poznatog i uglednog iranskog reditelja, kada on i renomirana i popularna iranska glumica Behnaz Jafari, koja takođe igra samu sebe, kreću na putovanje do jednog udaljenog sela na severozapadu Irana, gde se uglavnom govori turskim jezikom, u potrazi za devojkom Marzijom, koja je slavnoj glumici uputila alarmantnu video-poruku. U tom uznemiravujućem videu, devojka moli glumicu da joj pruži pomoć i podršku, jer je njena životna želja da postane glumica, ali njena porodica se tome suprotstavlja i ona ne vidi način da iz toga izađe sem da sebi stavi konopac oko vrata, sa čime se video i okončava. Duboko uzbuđeni, pa i šokirani, glumica i sa osećajem odgovornosti i krivice, njih dvoje kreću na put da bi ustanovili da li se radi o manipulaciji ili o istinitoj stvari. Od dobro postavljene i napete intrige, priča odlazi u druge vode – navike i shvatanja lokalnog, neobrazovanog stanovništva, njihove običaje i tradiciju, itd., itd. No, i pored toga, ima nečeg šarmantnog, blagog, skromnog i veoma toplog i ljudskog u Panahijevom filmu. I nade, da će se iranski glumački ansambl ipak podmlađivati. Uprkos svim preprekama, predrasudama i shvatanjima o mestu žene u iranskom društvu.