Nema pisca za "Okupaciju" za ovo vreme

Takođe, kako bi i dodelili nagrade sa njegovim imenom promišljajući o tome na koji način se Kovačeve estetske, moralne, ali i političke vrednosti danas nastavljaju u radu drugih intelektualaca širom regiona u formama u kojima je i on stvarao – romanu, eseju, scenariju.

Kao što je otišao viteški, kako to kaže Božo Koprivica, ostavivši svedočanstvo o svojim prijateljima kroz svoje poslednje pisane stranice, posthumno objavljene u knjizi „Vrijeme koje se udaljava“, tako im je viteški ostavio u amanet da se baš u gradu u kome je on proveo poslednje dve decenije života, oni sećaju njega. Govoreći gde bi voleo da bude sahranjen, rekao je da želi da mu prijatelji dođu u Rovinj, ispričala je ovih dana njegova supruga, slikarka Boba Matić Kovač. Zahvaljujući njoj, ta Kovačeva ideja razvila se u Udrugu Mirka Kovača i ovu manifestacija na kojoj se bez patetike i prevelike sentimentalnosti ili nostalgije govori o Kovaču i njegovom delu, već sa nadahnućem i istinskom inspiracijom. Dani Mirka Kovača nisu prigodan događaj osmišljen kako bi se ispunila neka forma, već trenutak u kome se kroz razgovore Kovačevih životnih prijatelja i istinskih poznavalaca i poštovalaca njegovog dela (bili su tu: Lordan Zafranović, Milan Rakovac, Miljenko Jergović, Seid Serdarević, Borka Pavićević, Vlaho Bogišić, Srđan V. Tešin, Tomislav Brlek, Bruno Kragić, Vladislava Gordić Petković, Slobodan Šnajder, Svetlana Slapšak, Andro Martinović, Mića Vujčić…) spajaju možda najviše Mirkov Beograd i Mirkov Rovinj, ali i sve ostale frakcije njegovog života, porekla, jezika, interesovanja…

Kovač kao scenarista

Ove godine u fokusu je bio Kovačev rad kao scenariste i odnos književnog dela i filma. Više od 30 filmskih i televizijskih projekata vezano je za ime Mirka Kovača, među kojima su svakako najpoznatiji „Lisice“, „Okupacija u 26 slika“, „Pad Italije“, „Večernja zvona“… O njima najbolje svedoči reditelj većine njih Lordan Zafranović.

„Čuvati uspomenu na Mirka Kovača je naša velika dužnost. I iskazivati ljubav prema njemu kao što je on iskazivao prema svemu što je radio. Ja znam to iz prve ruke. Znam koliko energije je ubacivao u svaki dijalog. Znam koliko smo se pripremali, koliko smo knjiga pročitali, pre nego što smo krenuli u jedan scenario. A čitali smo ne samo pisce koji su se bavili temama o kojima smo mi hteli da pišemo. Čitali smo velike pisce i gledali veliki filmove, da bismo došli na nivo da im možemo biti konkurencija. Tako smo se pripremali za posao. Izolovani od svih i samo koncentrisani na budući film“, kaže Zafranović. On smatra da iza velikog filma mora postojati velika književnost, ali i muzika, slikarstvo… U vremenu osrednjosti ovih umetnosti, stvara se, kako kaže, i osrednji film.

Ipak, tada su zahvaljujući producentima, i pre svega Jadran filmu, mogli potpuno slobodno da rade. „Imali smo po nekoliko meseci za pisanje scenarija. Sa nama su radili novinari koji su skupljali dokumentaciju, dramaturzi koji su nam pomagali. Mi smo sve precizno dogovarali kako bi iznutra napravili savršeni temelj, koji bi mogao da opstane godinama kasnije. To je ono što je Kovač savršeno znao“, kazao je reditelj. NJegov film „Okupacija u 26 slika“ nastao je na osnovu knjige „Dubrovnik 1941. godine“, koju je otkrio Mirko Kovač. „Bila nam je fascinantna ta gotovo filmska priča. Knjiga je imala svega 30 stranica. Mate je opisao događaje kojima je bio svedok. Bili smo fascinirani zlom iz te male knjige“, priča Zafranović dodajući da su vrlo lako napisali zavodljivi literarni predložak, na osnovu koga su dobili novac za film, ali da su s velikom mukom kasnije to prenosili u scenario jednog od najboljih filmova jugoslovenske kinematografije. Ništa nije bilo lakše ni tokom rada na naslovu „Večernja zvona“. Film je nastao po romanu „Vrata od utrobe“ za koji je Kovač dobio NIN-ovu nagradu 1978. godine. „Dogovorili smo se da treba zaboraviti sve što je Mirko pisao. Morali smo početi iz početka. Tek kada smo to uspeli, uzimali smo neke scene i delove iz romana“, objašnjava Zafranović.

„Fali mi danas neko da mi pomogne da dam jaku šaku u oko ovoj situaciji u Hrvatskoj. Mi moramo da protestujemo nad ovim gde smo se našli. Ja to mogu samo preko filma, ali mi nedostaje predložak. Pisac koji će mi dati predložak za ‘Okupaciju’ za ovo vreme, kao pobunu protiv društva. Da se nešto pokrene… A to je bio Kovač“, zaključuje reditelj.

Oličenje intelektualnog erosa

Sa sličnom idejom, Kovaču se obratila nekoliko godina pre njegove smrti i glumica Mirjana Karanović. Ideju za film o ženi koja otkriva ratnu prošlost svog supruga, prvo je predočila Mirku Kovaču, predloživši mu da on napiše scenario. „Nisam znala koga u Beogradu da pitam da napiše scenario po toj mojoj ideji. Znala sam da je Mirko najbolji. Poslala sam mu mejl, sa svim detaljima. Odgovorio mi je da on ne može to da napiše jer je već zauzet, ali mi je rekao da mu se priča dopada i dao mi je tačna uputstva šta treba da ispravim. To je bila moja prva podrška“, kaže Karanović, koja je ovogodišnja dobitnica nagrade „Mirko Kovač“ za scenario za njen film „Dobra žena“. Kao što je već pomenuto, pored okruglih stolova, na Danima Mirka Kovača predstavljeni su i ovogodišnji laureati istoimenih nagrada i njihova dela za koja su nagrađeni.

Mirjana Karanović objašnjava da je ova nagrada vezuje za osobu koja je za nju od mladosti, kada je prvi put čitala njegovo delo, zajedno sa Kišom i Pekićem, bila oličenje intelektualnog erosa u smislu životne snage i energije. „Mirka nisam nikad lično upoznala, ali je on za mene uvek imao neki oreol neke drugačije osobe. To što je on napravio kada je rat počeo, što je imao stav, koji mnogi ljudi oko mene nisu imali ili su imali problem da ga izgovore… Za mene je Mirko Kovač neko ko nije bio samo veliki umetnik nego i veliki čovek, a to povezati sa mnom je velika čast“, kazala je Karanović.

U kategoriji esej nagradu je dobio Ivan Čolović, pisac i urednik izdavačke kuće XX vek, za knjigu „Smrt na Kosovu polju. Istorija kosovskog mita“.

„Ja biram marginu i neinstituciju, odnosno stvaram svoju i prostor slobode za sebe i svoje prijatelje i zamišljam da takvi prostori slobode, ako međusobno komuniciraju, predstavljaju realnu alternativu institucionalizovanim i preinstitucionalizovanim formama kulturnog delovanja koje su uvek vezane za nekakve političke sisteme. Ovo je nagrada za kontinuitet, za nas maratonce koji nismo trčali na sto metara“, priča Čolović. On dodaje da je upravo zbog toga ova nagrada značajna za njega.

„Mirko Kovač je bio taj čovek. Njega su vukle institucije zato što je bio značajan intelektualac, pisac, scenarista, romansijer… Njega su svi hteli. Ali on se nerado davao. Koliko ja znam, koliko se sećam, rekao bih da se on uvek pazio. Čim krene neko masovno oduševljenje za njegovo delo, on to delo počne da preispituje i počinje da piše neko novo delo. On sam nije hteo obožavanje svog rukopisa, nego ga je iznova stvarao upravo bežeći od reputacije koju je kao pisac jednog dela u toj sredini dobijao“, smatra Čolović.

Pripadao je svima i nikome

Mirko Kovač je bio i čovek koji je do svoje smrti 2013, a i nakon nje, pripadao svima i nikome. Koji je bio i hrvatski i srpski i crnogorski i jugoslovenski pisac, i dan-danas je. Ta crta se na neki način može dovesti u vezu sa Hanom Jušić, rediteljkom i scenaristkinjom, koja je za svoj film „Ne gledaj mi u pijat“ dobila nagradu za najbolje delo mladog autora.

„Ja sam taj scenario pisala ne razmišljajući puno. Što se često dešava ljudima koji pišu prvi scenario ili prvu knjigu. Što je, budući da sam rođena u Šibeniku i iz njega rano otišla, i kako je Dalmacija to mesto koje ima neku dozu okrutnosti po tome da primi ljude sebi ili da ih odbije, ja sam sve vreme bila frustrirana što sam se osećala kao da pripadam tom gradu a on mene ne prihvata, jer sam kao otišla u Zagreb i više nisam deo tog mentaliteta, a taj mentalitet je mene dubinski izgradio. I taj se grad počinje menjati i nije više onakav kakvog ga ja pamtim. Ovaj film je neka vremenska kapsula kojom sam htela da sačuvam neko razdoblje i neke ljude i taj neki grad koji je kao deo mene, a koji me ne voli a koji ni ja možda ne volim. Odnosno volim ga i mrzim ga“, objašnjava rediteljka.

Rat protiv koga se Kovač pobunio odlazivši iz Beograda u Rovinj, tema je knjige Damira Ovčine „Kad sam bio hodža“, koji je dobio nagradu za roman.

„Ja sam taj roman pisao ne znajući šta radim, pretpostavljam da i drugi pišu tako. Hteo sam povezati neke slike u svojoj glavi. Jedna je sneg koji se topi u naselju gde sam živeo, sve drugo je došlo na tom putu da uhvatim tu sliku na kraju. Da bih to uradio krenuo sam iz iste tačke i vrteo se u krugu da bih ga mogao zatvoriti. Čini mi se da se danas, kad se sećam tog romana, on već izmakao, da ga više ne poznajem tako dobro, da mi je malo utekao“, priča Ovčina.

I u Rovinju nakon četiri dana krug se zatvara početnom slikom. Grob Mirka Kovača i oko njega njegovi prijatelji.