Nemanji ne treba spomenik

Nažalost, spomenik Stefanu Nemanji predstavlja jedan od najgorih kvaziumetničkih eksperimenata u našem gradu – kaže za Danas istoričar umetnosti i nezavisan kustos Saša Janjić.

On podseća da smo, pored toga što struka skoro već dve decenije ukazuje na poguban način donošenja odluka vezanih za sprovođenje konkursa i postavljanje spomenika u javnom prostoru, svedoci da se ovaj trend nastavlja nesmanjenom brzinom.

U prilog tome, kako kaže, govori niz primera loših spomeničkih rešenja na Tašmajdanu – Miloradu Paviću, Hajdaru Alijevu, Nikolaju Krasnovu, Patrijarhu Pavlu ispred Crkve Sv. Marka, Borislavu Pekiću na Cvetnom trgu…

– Osnovni problem je u tome što odluke donose političari i nestručni, slabo obrazovani ljudi, koji ne poseduju potrebno znanje o tome šta spomenik znači, kakva mu je funkcija u savremenim okolnostima i, na kraju, kako on treba da izgleda – ističe Janjić.

Poslednji u nizu promašenih rešenja, spomenik Stefanu Nemanji, prema njegovim rečima, nije ni trebalo da se podiže jer i bez njega ovaj rodonačelnik dinastije Nemanjića ima status kultne ličnosti i posebno mesto „u svesti i predanju svih Srba“.

– Iskreno mislim da Nemanji ne treba spomenik jer je on čovek koji je svojim životom i delom sam sebe upisao u istoriju i mit. Spomenike podižemo značajnim ličnostima ili događajima iz neposredne ili dalje prošlosti, zaslužnim ljudima koje treba čuvati od zaborava. Nemanja nije jedan od tih ljudi. Ne zato što nije zaslužan, već zato što je duboko ukorenjen u predanje srpskog naroda. Nemanjini spomenici su njegove zadužbine. Studenica i Hilandar predstavljaju najbolja umetnička dela svog vremena i teško da će ijedan spomenik, pa ma makar on bio i preko 20 metara visok, moći da konkuriše onome sto je Nemanja već podigao, a po čemu ga svi mi poznajemo i pamtimo – objašnjava Janjić .

Prema njegovim rečima, „Nemanja je više od značajne istorijske ličnosti, vladara, svetitelja“.

– On je jedna od onih mitskih ličnosti koja se duboko urezala u kulturnu i istorijsku svest i predanje naroda i, na svu sreću, njegovo ime je mnogo veće i značajnije od bilo koje trodimenzionalne bronzane predstave – smatra Janjić.

Janjić dodaje da je zamisao ovog spomenika, pogotovo njegove dimenzije, veoma upitna u estetskom smislu i da je šteta utoliko veća jer mi imamo značajnu tradiciju spomeničke plastike na koju možemo da se oslonimo.

– Predimenzioniran sa više nego upitnim estetskim i umetničkim kvalitetom, bojim se da će ovaj spomenik postati svoja suprotnost. Šteta koja se ovako pravi je daleko veća i pogubnija, posebno imajući u vidu da smo mi kao država i društvo krajem XIX i početkom XX veka smogli snage da uspostavimo spomeničku tradiciju u skladu sa onovremenim umetničkim trendovima i načelima. Spomenici koje su radili Petar Ubavkić, Đorđe Jovanović, Sreten Stojanović, Simeon Roksandić i mnogi drugi vajari, bili su i ostali prepoznatljivi simboli naše kulturne baštine, ali pre svega dobra umetnička dela. Spomenik Nemanji na žalost to nije. Jedini predstavnik struke u žiriju, nedavno preminuli doajen srpskog vajarstva Miodrag Živković, autor nekih od najznačajnijih javnih spomenika kod nas (Tjentište, Kadinjača, Kragujevac, Priština), koji je napustio rad žirija, to je i potvrdio – kaže Janjić.

On problematičnim vidi i to što je na konkursu izabran ruski umetnik jer veruje da postoje domaći stvaraoci koji bi mogli adekvatno da odgovore na zadatu temu.

– Pored toliko talentovanih i dobrih vajara, komisija je odlučila da posao prepusti ruskom umetniku i time poslala snažnu poruku domaćim stvaraocima. Nije li upravo pitanje nacionalne časti i ponosa, kojom se toliko diče branitelji ovog problematičnog spomenika, da jedan domaći umetnik radi na spomeniku Nemanji. Dobri strani umetnici su i ranije bili pozivani da svojim umećem obogate našu kulturu, ali su njihova ostvarenja vodila računa o društvenom i istorijskom kontekstu spomenika koje su pravili. Spomenici knezu Mihailu italijanskog vajara Enrika Pacija ili spomenik Dositeju Obradoviću Rudolfa Valdeca to i te kako dokazuju – zaključuje Saša Janjić.