Za mene je ovo bila jedna od i najfilmičnijih i najneobičnijih priča iz beogradske istorije, koja je dostojna jednog trilera iz Drugog svetskog rata – kaže za Danas Smiljana Popov, autorka i urednica serijala „Beograd za početnike“ i „Srbija za početnike“.
Smiljana Popov zna mnogo čudesnih priča iz istorije Beograda, ali ipak ima svoju omiljenu.
– Bazirana je na istorijskoj epizodi, koju mi je potvrdio jedini preživeli učesnik. Dakle, verovali ili ne, u sred Beograda 1941. godine grupa nemačkih vojnika, koja je prebacivana iz Grčke preko Beograda na severni deo ruskog fronta je dezertirala! Naime, 22. juna 1941. godine Nemačka je napala SSSR. Pošto su nemačke snage prebacivane iz Grčke preko Beograda, iz jednog transporta, preko starog Savskog mosta dezertirala je grupa oficira i podoficira nemačke avijacije – objašnjava Smiljana Popov.
Dodaje da je za tu istorijsku epizodu saznala od istoričara Radeta Ristanovića iz Instituta za savremenu istoriju.
– Ristanović me je uputio na jedinog preživelog svedoka i učesnika te epizode – Duška Stojiljkovića. On je pisao o tome u časopisu „Vojni invalid“. Ja sam jedina koja je kamerom snimila tog čoveka. On, nažalost, nije više među nama, ali ga pamtim kao jednog neverovatnog čoveka – priseća se Smiljana .
-Elem, šta se desilo…- nastavlja sagovornica Danasa prepoznatljiva po tome da vam svojim načinom priče probudi znatiželju.
– Dakle, ti oficiri i podoficiri su dezertirali u sred Beograda jer su bili antihitlerovci i antifašisti. Oni su se skrivali u lagumima Beogradske tvrđave. Verovali ili ne, zarobila su ih dorćolska deca – kaže Smiljana kroz smeh.
Dodaje kako su ih deca odmah proglasila za svoje zarobljenike i da su ih čuvala .
– Onda su beogradski ilegalci, njih trojica, četvorica, koji su tada bili gimnazijalci, a jedan od njih bio je Duško Stojiljković obavešteni od SKOJ-a da treba da odu do dorćolske dece i da preuzmu nemačke dezertere, kako bi ih prebacili u partizane . I, sad, Duško Stojiljković priča to meni u kameru i kaže: „Dorćolska deca nisu htela da nam ih dadu“. Zato što su bili ljubomorni jer su oni bili njihovi zatočenici. Neverovatno, toliko su se „zaigrali“ rata. Deca su bila ponosna, oni su zarobili nemačke vojnike i nisu hteli da ih daju beogradskim ilegalcima. – pojašnjava Smiljana.
Ilegalci su ipak preuzeli nemačke vojnike, koji su kako je Duško Stojiljković ispričao Smiljani, „bili vašljivi i šugavi“.
– Bili su zatočeni u hodnicima tvrđave i izlazili su samo noću, tako su ih deca i zarobila. Gospodin Duško Stojiljković je tad živeo u Bulevaru kralja Aleksandra, a njegov drug Franja Volf bio je zadužen da sa vojnicima komunicira, jer je znao nemački. On je obavio s njima razgovore i ilegalci su ih prebacili kod sebe. Krili su ih u nekom stanu u centru Beograda, da ih izleče od šuge i vaši, da ih nahrane…To je bio neki avgust, septembar 1941. godine, sećao se Duško, i Nemci su im rekli da nisu komunisti, već da su antifašisti i da ne žele da se bore za Hitlera. Rekli su im i da su čuli da u Beogradu postoji pokret otpora i želeli su da mu se pridruže – prepričava Smiljana šta joj je sve kazao Stojiljković .
– Duško mi je pričao koliko je to za njih bilo traumatično. Skrivati nemačke zarobljenike usred Beograda je bilo jako opasno jer su bile česte racije. Glava im je bila u torbi. Sećam se, da sam ga baš pitala da li su oni poverovali vojnicima da su antihitlerovci, a on mi je odgovorio potvrdno. Verovali su im jer su oni delovali da su baš uvereni u to što pričaju. Krili su ih u stanu zarobljenog ujaka jednog od njih na Crvenom krstu. Tu ih je srednjoškolac Nebojša Longinović smestio. Bilo je trojica nemačkih dezertera. Duško se seća se kako su pretrnuli tokom jedne racije dok su se krili u Kajmačkalnskoj ulici. Bila je blokada tog kraja pa su ih smestili među drva. Prema Longinovićevim svedočenjima jedan od vojnika je izvršio samoubistvo.
Smiljana kaže da su nemački vojnici na kraju stigli u partizane.
– Uglavnom, epilog ove epizode je da su oni zaista dospeli u partizane. Ilegalci su ih izlečili, nahranili i kažu da su bili dobri borci i da su ginuli. Kad su videli mnogo kasnije da piše nemačko ime i avijatičar, kaže Duško: „Ja sam znao da su to naši“ , misleći na nemačke dezertere. Jedan od njih se zvao Oto Bojster i bio je iz Libeka, a drugi Oto Šen. To je ono čega se Duško sećao i ta priča je zabeležena u časopisu Vojni invalid jer je napisao tekst o tome.
Posle te epizode beogradski ilegalac Duško Stojiljković završio je u logoru na Banjici, pa onda u Mathauzenu, gde mu je, ironije li, život spasio ravnogorac koji je bio tamo. Nakon toga je završio na Golom otoku. Kad sam ga upoznala, a to je bilo pre devet, deset godina on je bio u desetoj deceniji. Imao je 90 i nešto godina i pisao je knjigu. Ovu priču smo završili time da on nikada nije prestao da se pita o tome šta je bilo sa dorćolskom decom, možda je neko živ od njih i kad bi se neko od njih javio da iz svoje perspekive ispriča ovu neverovatnu priču .
To pokazuje da je bilo pokreta otpora, da su beogradski ilegalci kao gimnazijalci stavljali glave u torbe, a s druge strane meni je ova priča neverovatna da je Beograd imao nemačke dezertere i antihitlerovce koji su se priključili pokretu otpora – zaključuje Smiljana Popov.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
