Nenad Jezdić za Danas: Jagoš je za mene pola čovek, pola pesma – čujem tvoju pesmu dobri moj Jagoše, i pevušiću je dok me ima

Glumac Nenad Jezdić, koji u Jugoslovenskom dramskom pozorištu oduševljava publiku ulogama u njegovim predstavama „Tako je (ako vam se tako čini), „Putujuće pozorište Šopalović“ i „Čudo u Šarganu“, za koje je dobio i brojne nagrade, kaže za Danas da od svega što je Jagoš bio, on neprestano čuje samo njegovu ariju.

– Kad duboko i iskreno razmišljam o Jagošu, prva asocijacija mi nije ni jedna njegova predstava, ni pozorište, ni naši intimni, bratski i profesionalni razgovori, ni samo lepo, ni ružno, a lepog je bilo, znatno, znatno više – kaže Jezdić.

– Ništa od svega što je onoliko iznedrio i isplakao, zasmejao, radovao i dao pozorištu, nije tako duboko u meni. Jagoš mi je uvek, bez obzira da li je reč o probi, procesu, probnoj sali, salonu, bifeu. premijeri ili generalnoj, budio asocijaciju na ariju, na operu. pesmu.

I to ne bilo kakvu, već žanrovski i stilski neku svepesmu, svemuzičkog žanra. Živu pesmu koja u njemu ne prestaje, koja traje i čuje se i kad je sam na čamcu u Boki.

Čuje se i kad ga nema, kad je pobegao i od nas i od sebe samog. Jagoš je pevao svoju ariju i staccato, pizzicato, rubato, i elegiju i allegretto na nemoguć način. Pevao je i u pozorištu i na dunjaluku, kao niko na ovom svetu – u isto vreme.

Jagoš je za mene pola čovek, pola pesma, tako će mi ostati u srcu. Čujem tvoju pesmu i pevušiću je dok me ima, a ti pevaj, dobri moj Jagoše, i raduj se u Carstvu Nebeskom!! – kaže Nenad Jezdić.

Jagoš Markoviće je prvu predstavu režirao sa dvanaest godina u amaterskom pozorištu Dodest u Podgorici, tadašnjem Titogradu, gde je i rođen 1966, postao je student Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu u 17. godini, diplomirao je 1987. u klasi profesorke Borjane Prodanović i Svetozara Rapajića, u njegovoj prvoj profesiobalnoj predstavi igrala je Mira Stupica…

Za više od sedamdeset predstava koje je do sada režirao u Beogradu, pozorištima u Srbiji, Crnoj Gori, regionu, u inostranstvu, od kojih su se mnoge igrale na „kartu više“ i bile među najdugovečnijim na ovdašnjim scenama, dobio je više od pedeset strukovnih, festivalskih i državnih nagrada…

Među tim priznanjima su nekoliko Sterijinih nagrada, Nagrada „Bojan Stupica“, Nagrada oslobođenja Beograda, Trinaestojulska nagrada za svekupan doprinos stvaralaštvu Crne Gore, Nagrada „Mića Popović“, Nagrada grada Beograda, Nagrada grada Podgorice, nekoliko nagrada „Zlatni ćuran“, „Ardalion“…

U njegovom izuzetnom pozorišnom kosmosu koji je stvorio, beleži se da je u švedskom Kraljevskim pozorištu Dramaten povodom jubileja, 150. godina tog teatra, režirao je Strindbergovu “Kraljicu Kristinu”, i da je u Bugarskoj održan festival „Balkan čita Jagoša”, u okviru koga su četiri reditelja radila njegov tekst „Govornica“.

Kao što se beleži i da je posle ratova 90-ih bio naš prvi reditelj koji je režirao na Dubrovačkim ljetnim igrama, „Romea i Juliju“ 2014, ali i prvi koji je 1994, kao antiratni manifest tog vremena, postavio danas već antologijsku predstavu „Kate Kapuralica“ po tekstu Vlaha Stulija, u kojoj se pevalo „Oprosti nam, Dubrovniče“…

Brojne režije ostvario je na našim scenama, kao i u Rijeci, Splitu, Budvi, Podgorici…, a od 2008. bio je stalni član Narodnog pozorišta u Beogradu.