Nenad Milosavljević: Galija će ploviti dok me život nosi

Ove jeseni promovisaće na koncertima u Beogradu (Sava centar, 9. novembar) i Nišu (Čair, 16. novembar) svoje 16. studijsko izdanje „U raju iznad oblaka“. Osnivač i frontmen benda Nenad Milosavljević objašnjava za Danas da je poslednji album proizvod svog iskustva koje je nakupio od kako je još davne 1977. u niškoj kafani „Galija“ nastala grupa.

* Kritika je „U raju iznad oblaka“ ubrojala među najbolje albume Galije. Gde biste ga vi svrstali u odnosu na prethodne?

– Slažem se da je tu negde, među najboljima. Radili smo ga dosta precizno, puno smo detaljisali i mnogo smo vremena potrošili da bi bio takav. Na ovom albumu radili smo gotovo pet godina i to u uslovima koji su drastično drugačiji od onih u kojima smo pre toga radili. Kompletno je rađen u kućnim uslovima, a studio je korišćen vrlo malo. Za zvuk na albumu moramo zahvaliti producentu Saši Habiću. Mislim da je ovo možda njegova najbolja produkcija u karijeri, remek-delo. Bez njega verovatno ne bi sve ispalo tako dobro. Na „U raju iznad oblaka“ oseća se ono što kažu: „Super je album, čuje se pidžama.“ Data je prednost ideji, a ne rokovima. Lično smatram da posle toliko godina rada čovek samo takav album treba da radi. Ništa manje od toga se ni ne očekuje. Ne jurimo medijsku prednost da imamo obavezan hit, niti smo o tome razmišljali. Ja sam možda jedan Don Kihot koji veruje da još uvek ima puno pametnog i estetizovanog sveta koji se drastično razlikuje od medijske slike kakvu imamo. Postoji puno tih tihih ljudi koji žele da svoju dušu nahrane visokom estetikom. Možda malo pretenciozno zvuči, ali stvarno smo se jako trudili da ovaj album bude visoka estetika u smislu muzike.

* Na albumu se nalazi i pesma Matije Bećkovića „Kad bi ti otišla iz ovoga grada“ na koju ste napisali muziku. Odakle ideja da uzmite njegovu staru pesmu i kako je on reagovao kada je čuo muziku na svoje stihove?

– Matija Bećković je za mene gromada, jedan od stubova domaće kulture. Inače, kroz čitavu karijeru sam na stihove poznatih pesama pisao muziku. Mislim da je veoma važno ponekad se okrenuti u prošlost i osvrnuti se na te ljude koji su kamen temeljac srpske kulture. Nije lako raditi na stihove Matije Bećkovića jer je njegova poezija dosta na jedan način zatvorena, klaustrofobična, ne trpi lako muzičke primese. Mnogo sam se pomučio dok nisam našao pravu formu, a našao sam je tek kada sam iskopao snimak pokojnog Miloša Žutića kako recituje tu pesmu. Slušao sam čoveka satima i satima kako recituje i zamišljao čak i kako svira dok izgovara te reči. Onda sam u jednom trenutku provalio da je to bluz i pitao se kako mi ranije nije palo na pamet da je Matija Bećković čist bluz. Pustio sam Matiji pesmu pre nego što je objavljena i on mi je rekao: „Mladiću, evo puštam svojim prijateljima i samo pljušte komplimenti.“ Velika mi je čast što sam uspeo da napravim muzičku obradu njegove poezije, a uz to je i on to aminovao.

* Pesma „Don Ramiro“ odskače od svih ostalih na albumu, kao da je pravljena sedamdesetih godina prošlog veka pošto podseća na varijantu rok-opere. Kako i kada je nastala ta numera?

– Ona je napisana, ja mislim negde 1978. godine. Tada sam još uvek imao taj kantautorski prizvuk, pre nego što se Galija zakotrljala potpuno. Ona mi je bila savršena za prostore gde bend recimo ne može da svira, pa onda ja kao kantautor sam nastupim, što inače i dalje jako volim. Sa „Don Ramirom“ smo pokušali da taj neoromantizam iz sedamdesetih i osamdesetih preselimo u ovo vreme. Pokušali smo da sa tom pesmom vratimo vreme. Inače, u pitanju su stihovi Milorada Mitrovića koji su me još kao srednjoškolca, kada sam ih prvi put pročitao, da tako kažem, udarili u čelo. Za one koji ne znaju u pitanju je poeta koji je umro još davne 1907. godine, a klinci su o njemu mogli više da saznaju u nedavnom filmu i seriji „Šešir profesora Vujića“. U vreme kad sam napisao muziku za „Don Ramira“, bili su aktuelni muzičari poput Ibrice Jusića, Vlade i Bajke, Srđana Marjanovića, koji su već imali takav dizajn zvuka, a koji je opet bio u skladu sa tadašnjim svetskim trendom koji su već imali Bob Dilan, Nil Jang i drugi. Međutim, u današnje vreme „Don Ramiro“ zvuči kao drastično drugačija muzika. To je muzička priča koja prati tekst po nekom emotivnom šavu.

* Spot za numeru „U raju iznad oblaka“ pravljen je na Islandu, dok je za „Nešto me goni“ sniman u Los Anđelesu. Odakle ideja za te lokacije i da li je bilo teško ostati dosledan u tome da dobru numeru mora da prati kvalitetan spot koji ima svoju priču?

– Osnovni princip kada smo se dogovarali za spotove bila je ta umetnička crta. Uopšte nas nije ni zanimala varijanta da mi sad kao nešto stojimo sa gitarama i ostalim instrumentima, kao sviramo, a pored nas razne cice prolaze kroz grad… Tragali smo za čovekom koji ima veoma jak izraz u tom svetu umetnosti, pokretnih slika, i na kraju smo natrčali na Daga (Dragoslava Ulića, autora oba spota – prim. aut.). On inače radi u Holivudu i bavi se visokom produkcijom, što se sigurno i oseća kroz spotove. NJegov „lendskejp“ art pristup je potpuno odgovarao emociji koju nosi pesma „U raju iznad oblaka“. Čovek je putovao po svetu i snimao razne kadrove i on nam je ponudio svoje viđenje kako bi trebalo da izgledaju spotovi. Dogovorili smo se da uradi najbolje što zna i da nas apsolutno ne zanima nikakav kompromis, da li će to nekome da se sviđa ili ne. Želeli smo da to jednostavno bude umetničko delo. Na kraju smo zahvaljujući umetničkoj hrabrosti tog čoveka dobili više nego fantastične spotove. Za „Nešto me goni“ njemu je bilo lakše da ga snimi u Los Anđelesu jer već živi tamo. Naše teme u pesmama nisu lokalne, tako da je odlično ispalo da spotovi koji ih prate budu globalni.

* Iako Galija u svojim redovima ima jednog od najboljih srpskih gitarista Dragutina Jakovljevića Gutu, na albumu „U raju iznad oblaka“ uz njega svira i Ivan Zoranović Kiza. Kako je došlo do te saradnje i koga ćemo sve imati prilike da slušamo na koncertima u Beogradu i Nišu?

– Kiza je naš dopunski član. Ponekad ga angažujemo jer on kao muzičar ima specifičan izraz na gitari. Mi imamo veličanstvenog gitaristu Dragutina Jakovljevića Gutu, ali Zoranović ima neku svoju posebnu crtu i mi smo to vešto iskoristili u nekoliko pesama na ovom albumu. Čini mi se da se ta njegova emotivna eksplozija definitivno čuje u „Kad bi ti otišla iz ovoga grada“ i da je opasno dobro odradila posao. Guta i Kiza su sjajni gitaristi koji se savršeno uklapaju i dopunjuju. Međutim, ovaj put Galija izlazi na scenu u svojoj osnovnoj postavci, bez gostiju, i svira sama u svom punom sjaju. Dugo nismo na nekom velikom koncertu bili samo mi i uželeli smo se takve svirke. Sa Kizom ćemo verovatno sarađivati na nekim sledećim projektima.

* Prošlo je tačno 40 godina od kako ste kao tada još uvek neafirmisani bend pobedili na Zaječarskoj gitarijadi. Kako sada gledate na četiri decenije Galije, kada je bilo najteže, a kad najlepše?

– Najteže je kada uđeš u raskorak razumevanja javnosti i onoga što činiš. Kada te izmeste iz forme umetnika i stave te u formu u kojoj se po vokaciji ne snalaziš najbolje. Govorim o tim devedesetim godinama, a i dan-danas moram priznati da nažalost postoje razne etikete za razne umetnike. Suviše ljudi banalno posmatraju razne pojave, a mediji ne prave selekciju da li je na talonu starleta ili umetnik, iako su u pitanju dva potpuno različita sveta. Za najlepšu stvar je teško izdvojiti. Svaki period Galije je lep na svoj način. Ja se samo nadam da će me inspiracija i dalje služiti kao do sada i da ću imati šta da ispričam svetu kroz muziku. Što se mene tiče, Galija će ploviti muzičkim vodama sve dok me život nosi.

Nismo kafanski bend

* Muzika za film „Zona Zamfirova“ ocenjena je veoma pozitivno. Zbog čega niste imali još „izleta“ u filmsku muziku?

– Jednostavno rečeno, nisu me zvali. Zdravko Šotra je znao da tada pravi kvalitetan film i tražio je dobru muziku. Mislim da su producenti sada primorani da se hvataju ukoštac sa raznim stvarima, a naročito sa time kako da uštede svaki dinar, a film je skupa rabota. Mahom se za muziku biraju autori koji će napraviti pesmu koja će se slušati i u kafani i tako valjda doprineti promociji filma. Mi nismo bend i autori koji ulaze u kafanu i na muziku gledamo na sasvim drugačiji način. Tako da mislim da su u pitanju samo praktični razlozi zašto nije bilo drugih poziva za film.