Nenad Milošević: Želeći skandal, Tatjana Rosić linčovala je istinu i logiku

Tek mesec i po dana nakon što je predstavljen novi (tro)broj Književnog magazina na čelu sa novopostavljenim uredništvom, iz SKD je stigla vest da je „zbog neispunjavanja izdavačkog plana i finansijske neodgovornosti“ Tatjana Rosić Ilić razrešena sa funkcije glavne i odgovorne urednice. Možete li podrobnije da obrazložite ovu naizgled iznenadnu odluku?

– Od samog početka svog urednikovanja Tatjana Rosić je bila upoznata sa budžetom kojim raspolaže. Najmanje deset puta predočio sam joj s kolikim sredstvima može da računa. U čemu se sastoji njena finansijska neodgovornost? I pored toga što do ugovorom predviđenog roka nije objavila dovoljno brojeva KM, što je takođe bio osnov za raskid ugovora, prekršila je i dosadašnju praksu predlaganja honorara za saradnike.

Iako ne može da odlučuje o plaćanju saradnika bez odobrenja UO, Tatjana Rosić je ucenila UO SKD tako što je na listu honorara koje je dostavljala (tablicama, kako ih je nazvala) a koje je neprekidno proširivala, na kraju stavila sve saradnike, njih 29, sa neto i bruto iznosima, koji se u zbiru, gle čuda, poklapaju sa iznosom, određenim ugovorom sa Ministarstvom kulture za honorare u Književnom magazinu za čitavu godinu! Tako nas je dovela pred svršen čin. Sve tabilce su na mejl adresama SKD. Ovo je najvažniji deo njene javne prezentacije hladnokrvno i loše režiranog skandala. Ona je ta koja se bori da svi honorari budu isplaćeni, po cenu toga da posle prvog trobroja ne ostane ni para za naredne honorare.

Tatjana Rosić je uvećala troškove štampe za 80.000 dinara zahtevajući da korice budu štampane dvostrano i da nekoliko stranica bude u boji. U poslednjem trenutku je od štampara zahtevala da tiraž bude uvećan za 150 primeraka. Ispunjenjem ovih zahteva cena koštanja po primerku iznosi 1.300 dinara a njegova maloprodajna cena iznosi 750 dinara (autonomna odluka TR)! Za dva meseca, koliko je meni poznato, nije prodato više od dvadeset primeraka. Uostalom, KM nije komercijalno glasilo. Od ukupnog budžeta u iznosu od 525.000 dinara (podrazumeva štamparske troškove, honorare, dizajn, prelom, pripremu za štampu, distribuciju) potrošila je za jedan trobroj 431.000 dinara, ili pviše od 70 procenata ukupnog budžeta predviđenih za osam brojeva.

Da li ste pokušali da joj na sve to ukažete i nađete rešenje pre nego što ste je smenili?

– Ona tvrdi da ju je izabrala Skupština SKD a smenio Upravni odbor. To je još jedan primer neznanja T. Rosić i/ili zlonamernog izvrtanja činjenica. Glavnu urednicu je izabrao i razrešio UO koji je za to nadležan. Kad sam joj na poslednjem sastanku predložio da izuzme honorare urednika i sopstveni, koje će možda nadoknaditi kasnije, do kraja godine, iz neke donacije ili drugog priliva (da je uložila malo energije i publiciteta, možda bi sredstva za KM bila daleko veća), i tako omogući objavljivanje i preostalih brojeva, predviđenih izdavačkim planom, Rosić je kategorički, i pored mog upozorenja da ćemo biti prinuđeni da je smenimo ako sama ne podnese ostavku, ponavljala: svi honorari moraju biti plaćeni!

Princip svi moraju biti isplaćeni mogla je da zadovolji da je podelila celu sumu kojom je raspolagala sa osam i tako dobila tačan iznos sredstava za svaki pojedinačni broj. Time bi svakako honorari bili manji ali bi princip bio ispunjen i saradnja nastavljena. U ne tako kratkoj istoriji Magazina uobičajeno je bilo da urednici ne primaju honorare, sem glavnog urednika/urednice, a prethodna urednica se odrekla svog honorara. Rad svih prethodnih uredništava bio je zasnovan na volonterskom radu.

Šta sa opaskom kojom započinje intervju – da je Kongresna biblioteka tražila elektronsko izdanje Magazina a da je usledila smena urednice, i sa optužbom da je „komesarski“ smenjeno i čitavo uredništvo i time „linčovan uređivački koncept“? Da li ste se u bilo kom smislu mešali u taj koncept?

– Rosić svoj pamflet započinje tvrdnjom da joj se tri puta obraćala Kongresna biblioteka iz Vašingtona s molbom da im se dostavi elektronsko izdanje trobroja Književnog magazina koji je ona uredila. Zapravo, molba Kongresne biblioteke se odnosila, ne na trobroj KM koji Rosić potpisuje kao gl. urednica, već na publikaciju Književni magazin sa dosad objavljenim i budućim brojevima, u digitalnoj verziji javno dostupnim na sajtu Udruženja na adresi: http//www.skd.rs/magazin. SKD je pozitivno odgovorio na ovaj zahtev. Najnoviji broj nije postavljen ranije na insisitiranje T. Rosić, zbog očekivanih prihoda od prodaje. Kad se pokazalo da su očekivanja nerealna i prodaja vrlo slaba ona se požalila kako SKD časopis krije od očiju javnosti, što nema nikakve veze sa realnošću.
Ni u jednom trenutku se niko iz UO (ni ja) ili Sekretarijata nije mešao u uređivanje trobroja.

Na koji je to način urednica u trobroju sledila „nove tokove savremene svetske kulture kao i kulturne fenomene koji određuju srpsku i regionalnu kulturnu scenu… te da će nastojati da postane prostor otkrivanja i afirmisanja novih stvaralačkih glasova, kako domaćih i regionalnih tako i stranih autora“, kako je u uvodniku obećala? U dosadašnjim brojevima KM, počev od prvog iz 2001, objavljeno je na stotine stranih i regionalnih autora. Urednica se hvali da je iz regiona objavila dva hrvatska autora i jednu spisateljicu iz Banjaluke! U trobroju! U rubrikama proze i poezije zastupljena su samo četiri pesnika i pet proznih pisaca, i to pripadnika iste generacije. Uredništvo je pristupilo radu na Magazinu kao da on nema nikakve veze sa SKD. Jedina moja sugestija urednici bila je da pri angažovanju i odabiru tekstova za KM ima na umu i članove SKD, pogotovo što se poslednjih godina društvo samomarginalizovalo. Dakle, niko nije linčovao njen urednički koncept ali je ona linčovala istinu i logiku. T. Rosić je, verovatno iz samoreklamerskih razloga, htela skandal.

Spočitava vam, sada već bivša, urednica i rodnu neravnopravnost i, još gore, nepotizam?

– Urednica zamera UO kako se on sastoji od samih žena i samo jednog muškarca, mene, Nenada Miloševića. Pa kako bi prononsirana feministkinja reagovala da je obrnuto. Otkud T. Rosić zna da će buduće, vd. uredništvo sprovoditi patrijarhalnu uređivačku politiku, kako može znati. I čiju patrijarhalnu politiku? Na osnovu čega može da tvrdi da ću ja vladati iz senke (pre gotovo 30 godina bio sam u uredništvu feminističkog časopisa ProFemina) i koliko dugo, s obzirom na to da odluka glasi da se do kraja godine raspiše konkurs? Očigledno je da takmičenje u feminizmu dostiže svoje groteskne razmere u Srbiji, kao i u levičarstvu, ili, levičarenju!?

Sad nešto o nepotizmu: Član Komisije za prijem novih članova postao sam pre nego što sam izabran za predsednika UO SKD; Danica Vukićević, moja supruga, bila je članica Komisije za statusna pitanja pre nekoliko godina, a radi u Sekretarijatu SKD na poverenim poslovima po ugovoru s Ministarstvom kulture što je pre pet godina odobrio UO kad ja, Nenad Milošević, nisam ni pomišljao da se kandidujem za predsednika UO SKD. Članica žirija za nagradu Biljana Jovanović, čija je druga dobitnica, postala je za mandata prethodnog upravnog odbora. Nisam učestovao ni u jednoj odluci koja se ticala statusa moje supruge (obavlja poverene poslove vezane za samostalne umetnike koji svoja prava ostvaruju preko SKD). Da je Dejan Simonović osoba zadužena za zaštitu podataka ličnosti je sasvim logično jer je on sekretar SKD. Ističem da članovi UO ni ja ne primamo nikakav novac za svoj rad.

Niz neosnovanih optužbi je u intervjuu Nadeždi Radović izrekla Tatjana Rosić a da se novinarka nijedanput nije zapitala da možda nešto od toga nije istina. Iako sam 30 godina novinar ne mogu da razumem takav novinarski ni istraživački postupak. Rosić se, govoreći o jednom udruženju građana, poziva na pravnu državu a možda bi trebalo pre da se poziva na tradiciju vladavine prava u čijem je središtu upravo neprikosnovena ličnost građanina koju je ona iznošenjem uvreda i diskvalifikacija unizila.

Intervju u integralnom obliku uskoro će biti postavljen i na sajt Srpskog književnog društva