Nenapisana porodična istorija

U onoj kartonskoj su bez ikakvog reda razbacane fotografije; u metalnoj, u onoj od čaja, nalazi se skladište dugmadi, koja su zbog modnih promena ili kaprica slučaja, izašla iz upotrebe, ali se ipak čuvaju.

Кada uspem da dođem do neke od kutija, ja se zavlačim se u neko ćoše polutamnih soba i prepuštam se odgonetanju tog nemuštog arhiva haotično izmešanih uspomena.

Među fotografijama su neke malo požutele, zalepljene za karton, sa kojih me gledaju neka nepoznata lica: žene pomalo uplašenog izgleda, u jelecima obrubljenim krznom, sa niskama srebrnih novčića oko vrata, sede na foteljama prekrštenih ruku, zagledane pravo napred; muškarca u tamnim odelima, sa fesom na glavi, zagledani negde u daljinu, isturenih grudi preko kojih prelazi lanac džepnog sata.

Rekli su mi da su to moji preci – izgubljene alke porodičnog stabla koje ne mogu da povežem u niz. „Oh, to je baba Fanula“, samo će mi reći tetka Milka. „Da, ona pada ujna tvom dedi, tako nekako.“ „Gde je ona?“ pitam. „Pa, umrla je odavno, od španske groznice, kako mi se čini, ja sam je samo jednom videla.“

Zatim dolaze neke grupne fotografije učenika iz neke škole u školskim uniformama, izleti do vinograda, porodične svečanosti, veselja na kojima neko svira harmoniku, a neko drugi drži pečeno prase nataknuto na ražanj, grupa lovaca sa lovačkim puškama i jedan ubijen jazavac, događaji na kojima prisustvuje poneki pop sa kadionicom i neki uniformisani muškarci.

Ja pokušavam da prepoznam nekoga među tim licima pretvorenim u male svetlosne mrlje, ali ne uspevam.

„Ovo je kada smo bili u Solunu“, kaže mi tetka Julijana, „vidiš, ovo sam ja, a ovo je tetka Milka, a ovo ti je majka.“ „A gde je tetka Lepa?“ „Ona je tada bila mnogo mala, uplašila se od fotografa, kao da se prestravila kada je on prebacio onaj crni plašt preko glave, počela je da vrišti, iskolačila oči i drala se kao luda, pa smo je odneli u predsoblje, da ne smeta.“

U metalnoj kutiji leži cela jedna arheološka zbirka dugmadi koja su otpala sa nekih haljina i sakoa, koje su već odavno izjeli moljci. Ima ih od kostiju, metalnih, sedevnih; ima velikih, od šarenog stakla, neobičnih oblika.

Sa lupom u ruci, trudim se da na fotografijama otkrijem na koje su haljine bila zašivena.

Ponekad mi se čini da uspevam da povežem dve vrste dokumenata koja govore o prošlosti familije: velika obla dugmad, a takva su tri u kutiji, kao da ih prepoznajem na haljini tetke Julijane – ona stoji na fotografiji pored kamene vaze pune cveća, a sa druge strane vaze stoji jedan oficir oslonjen na sablju.

„Da“, kaže tetka Julijana, koja se duboko zagledala u fotografiju, „tu haljinu sam nosila onog leta kada smo bili u Vrnjačkoj Banji. A tom konjičkom kapetanu, eto, zaboravila sam ime. Кako li se zvao? Jednom smo šetali kroz park, i ne znam kako, jedno dugme od haljine mi je otpalo – nisam mogla da ga nađem. Tražila sam, tražila – i ništa. Posle sam morala da promenim svu dugmad.“

Uveče, kada izlazim u dvorište, kao potvrda istinitosti porodičnih priča, zašiven za nebesko platno svetli mesec, kao veliko jorgansko dugme.

Prevod s makedonskog: Danka Andonovski

Autor je makedonski i srpski akademik, poznati pesnik, romansijer, pripovedač i esejista, čiji je roman Madžun nedavno objavljen u izdanju Arhipelaga i Dosije Studija.

_________________________________________________
© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs